О сајту

Видим само лепоту

Када је пре много година (још 2004.) изашла из штампе књига ”Учити санскрит”, књига мо­јих размишљања и дотадашњих сазнања о језику уопште, а о сродству између српског и са­­нскрита посебно, никакав други циљ нисам имао осим да је поклоним драгим особама. Међу њима и двема женама које сам, на свој начин, доживљавао као учитељице и мајке у тој области, а којих се сада, будући да су се упокојиле, с љубављу и огромном бла­го­да­р­но­шћу молитвено сећам  – Бранислави Божиновић и Весни Крмпотић.

Бранка ме, пошто је прочитала, позвала и рекла: ”Сине, ово је много добро! Али… како и ода­кле ти све ово знаш, много си млад да би све ово знао?! Настави да пишеш, молим те!”.

Весна је, заједно са универзитетским професором философије др Србољубом Ди­ми­три­је­ви­ћем Кумом, једно вече у Врањској библиотеци говорила о књизи на свој врло спе­ци­фи­чан начин. У наставку је, с времена на време, предлагала да се још негде говори о тој књи­зи. И њој, као и Бранки, објашњавао сам да нисам професорски тип, да немам потребу да то­ радим… да нисам ни мисионарски тип, нити проповедник… Некако сам се врло ве­што извла­чио. И тако неколико година. А онда је позвала и рекла како је управа Ко­ла­р­че­вог на­родног универзитета врло заинтересована да књигу представимо код њих. Па је истим по­водом позвала још два–три пута. Неколико људи се чудом чудило зашто нећу да идем та­мо где многи једва чекају да оду и причају. Истрајавао сам… Е, онда је Весна још једном по­­звала и рекла нешто што ми на ум није падало, нешто о чему уопште нисам тако ра­зми­шљао:

­”Слушај, сине, ти можеш колико хоћеш да нећеш јавно да причаш о томе, али грех је да и други не чују оно што је теби дато!!!”. Ауу… ”шамар” својеврсни. Било је то много лепо вече. Она и ја говоримо онако како нам је на срцу.

Дружење смо завршили уз кафу. Десило се да је преко пута мене сео човек кога нисам знао, њен пријатељ проф. др Ђуро Шушњић: ”Извините, а на колико факултета предајете, где све?”. ”Срећом ни на једном, уопште не волим школу!”, одговорих. ”Добро, али би тре­ба­ло да пре­­да­је­те на два–три, ово је много необично!”, наставља човек. Кажем: ”Видите, изнад свега во­лим слободу, и да слободно говорим шта мислим и онолико колико знам кад бу­дем питан, а никако не волим да спадам у било коју струју на неком факултету, или да не могу да говорим све шта мислим и знам, а поготово не да се држим неког програма. Уо­ста­­лом, сва ова знања нисам научио ни у једној школи, него од добрих и мудрих људи зна­ла­­ца којима сам бескрајно захвалан – професору Радмилу Стојановићу, епископу Данилу Кр­­стићу, Чедомилу Вељачићу и многим другим, као и из добрих књига, од којих ниједна није део ‘обавезне ли­те­­ратуре’…”.

Од тада до данас било је још много предлога и молби да нешто пишем, да се говори о не­ким темама сниме и касније слушају (”Ти док причаш – све нам је јасно, али после два да­на имамо потребу да опет то исто чујемо!”) и да буду објављене књиге са тим.

Сви они моји разлози и даље стоје, и даље исто мислим, али Веснине речи ми буду опо­ме­на па, ево, овакав какав сам, онолико колико ми је дато, а након последње две године опре­зног размишљања, одлучих да направим овај сајт на коме ће бити текстови и остало као покушај указивања на оно што нас собом за себе лепи – лепоту. Лепоту у њеним ра­зним видовима, небитно да ли се ради о зрну лепоте или планини красоте, битно да собом за себе лепи, да заслађује, да својом милином кроз нас проструји…

Имајући у виду разне људске муке, неправде, грозоте, страхоте… некако, још као детету, та ”лепша страна постојања” имала је већу снагу. Тамо где је она, ту је и мир, ту су истина и са/знање, миомирис… дисање… А и како би другачије кад је од Лепоте, од Бога, ”који је Леп и воли лепоту”… Оно што се на свим нивоима распада и заглибљује у мрак и расуло, што сви свакодневно толико јасно видимо и осећамо на много начина, оно што се зове свет, само она може да спаси – ”лепота ће спасти свет”…

Кроз природу, у разним људским дружењима, кроз звуке и боје, кроз осмех и сузе, кроз хра­ну и мирис, преко шаре на ћилиму или грнчарији, у тањиру, на џезви за кафу, у леку… сву­да је. Највише, пак, у молитви и благодарности, знању и достојанству, слободи и ди­са­њу, правди и истини.

Отуда и множина: ”Ризнице…”. Многе су њене ризнице а Једна је.

После најстрашнијег покоља у повести човечанства, на Кербели, ”земљи туге и бола”, где је крв на све стране, мрак, побијена људска телеса и дечја телашца, бол, вапаји… ужас на­јстра­шније неправде… дивна и величанствена Зејнеба, у болу за погинулим братом и по­би­је­ном породицом, на подругљиво питање демонске душе човеколиког двоношца, одговара са свега неколико речи:

”Ма раајту илла џамила!” – ”Нисам видела ништа осим Лепоте!”.

Овде изложени текстови, фотографије и остало, немају за циљ расправе и полемике (тога има превише и у животу и на интернету), никаква институција или идеологија не налазе се у позадини него су покушај да се на миран начин укаже на неке вредности и светиње око ко­јих се као људи окупљамо и делимо их. Баш онако, по оној ”вишој математици” која ка­же да се љубав, то јест лепота дељењем умножава.

Дешавало се више пута да ме неки пријатељи муслимани, и сунније и шиије, питају по­не­што о православљу. Дешавало се да су ме пријатељи којима су блиски неки правци инди­јске духовности такође питали о православљу. А са свима њима било је и разговора о иси­хазму и тасавуфу (суфизму), о њиховим и о сусретима индијске адваита веданте и су­фи­зма кроз историју и данас, о духовној музици и сарадњи православних појаца и ме­вле­ви­јских дервиша…

У свим тим нашим разговорима и дружењима осећало се огромно међусобно поштовање, а питања и жеља за сазнањем били су потпуно искрени и скроз добронамерни.

Једном речју: са тананим трепетом у односу на Свето, на Лепоту. Свако од нас, на свој начин био је и јесте привлачен њоме и њој.

Зато ће овде и бити поменути примери лепог људског дружења како кроз историју, тако и данас, у наше време. Занимљиво је то што је ту реч о великим именима и православне и исла­мске вере. О сусретима православних и суннија углавном се више зна, већина те­ксто­ва и литературе њих помиње.

Оно што се код нас скоро уопште не зна, о чему једва нешто мало може да се прочита, а има­­ју у виду дословно само неколико људи, тиче се унутарњости и дубине ислама, по­се­бне љубави према ономе који је ”послан као милост свим световима” и његовој Породици, ње­­­говим духовно-телесним потомцима: Ахл ал-Бејт, Ехлибејт, шиије, шиити… називи су ко­­ји­ се односе на то и на све што се ту подразумева.

Десило се, како то често бива у животу, нешто што ми никада на ум није наилазило као мо­гућност – да целе три године радим, дружим се, служим и разговарам са стотинама мла­дих људи из разних крајева Балкана, али и са онима који већ дуго живе на европском и аме­ричком Западу, а који су пролазили кроз разне душевне муке, муке с алкохолом и који су дотакли паклено дно хероина и разних других дрога. Окупили бисмо се, сабрали, на­чи­ни­ли збор, па зборили. Дружења и говори као зборења у истоименом фолдеру су.

О разумевању, значењу и значају језика, као и о спознаји кроз изворно значење неких ре­чи нема потребе да се много говори, то је само по себи јасно: чим се запиташ и сазнаш шта ти, на пример, име које носиш значи, постане ти суштински важно да део тебе буде и зна­ње о многим ре­чи­ма које изговараш а које су много значајне за свесни живот.

О значају и лепоти мириса, накита, тамјана, мирисавих штапића, зачина, занимљивих иску­­става из медицине биће речи у посебном делу.

Ма колико је до сада проучавано Врање и околина, Пчињски округ уопште, и даље по­сто­је нивои који се открију кроз реч, овдашњи говор, обичај, песму… И даље нас задиви чи­њеница: тако мало место и област а тако много слојева из разних делова повести овога кра­ја. Значајни су појединци и институције које су то проучавале и на разне начине за­бе­ле­жиле, а удружење грађана ВЕД већ пуних 20 година тиме се бави, чува и негује. По­се­бан фолдер на овом сајту садржаће лепоте из те области.

За крај, као најважније: ништа без истински живих, добрих и занимљивих људи – ништа без особа које у себи носе и живе лепоту. ”Разговори са…” обухватају дружења са њима и њи­хо­ва искуства и увиде.

”Тамо где је она, ту је и мир, ту су истина и са/знање, миомирис… дисање…

А и како би другачије кад је од Лепоте, од Бога, ‘који је Леп и воли лепоту’…”

Горан Арсић