Захра Таахира Шахман – млада Сарајка, ученица трећег разреда гимназије, изузетно бритког ума и тананог осећаја за истину и правду. Занимају је философија, теологија, психологија, социологија и политикологија. Њени радови обухватају теме из тих области.
Овде с радошћу објављујемо њен рад о деци и Свести/Духу.
У догледно време следи серија њених текстова на тему:
”Деесенцијализација човјека кроз епохе (хуманизам, постмодернизам, трансхуманизам)”
*********************************************
”Do jednostavnosti treba narasti”
Gogolj
Jednom prigodom Isus je izjavio: “Zaista, kažem vam, ako ponovno ne postanete kao mala djeca, sigurno nećete ući u kraljevstvo nebesko. Dakle: najveći u kraljevstvu nebeskom onaj je koji se ponizi kao ovo malo dijete. Ko prima radi mene jedno malo dijete kao što je ovo – mene prima.” (Mt 18:1–5).
Dječija percepcija Božijeg očitovanja na ovome svijetu oličenje je jednostavnosti. Razlog tome je što njihov um nije dovoljno ojačan, stoga spoznaju ne svode na intelektualni nivo već se ona simultano odvija na transcendentnom nivou. Um prima i procesuje empirijski, dok transcendentno dolazi prije iskustva i uslovljava ga na isti način kako Svijest/Duh nadilazi um (uvjetuje njegov rad), te biva dokazom zašto je identifikacija sa umom pogrešna. Ukoliko postoji nešto što percepira um, a ne postoji ništa što ne percipira to – radi se o samoj biti ljudskoga bića. Odgojem, egzaktnije rečeno indoktrinacijom, dolazi do formiranja pogrešnog shvatanja pojma razvoja i rasta ličnosti, te tako komplikovano postaje sinonim za razvijeno, a jednostavno za zaostalo/primitivno. Izvorno značenje riječi primitivno jeste ”prvobitno”, u čemu leži demistifikacija zadane teme sa teološkog aspekta. Prethodno spomenuti entitet Svijest/Duh je prvobitan aspekt čovjekovog postojanja, a uklanjanjem zastora između njega i duše i uma dolazimo do dječije čistote i jednostavnosti.
Vraćanje čovjekovom temelju zahtijeva razoružavanje osjećajem moralne superiornosti i egom. Takav pristup razvoju ličnosti kontrira modernom (ne)razumijevanju čovjeka kao višedimenzionalnog bića, a nalazi uporište u antičkoj filozofiji, osobito Sokratu čiji život demonstrira da istinska predanost saznanjima i kontemplaciji lišavaju ega, (samo)destruktivnog aspekta uma, te čovjeka vraćaju njegovoj uzvišenoj prirodi obezvrjeđivanjem vještački kreiranih ljudskih identiteta.