Калијуга – мрачно доба II
Цео свет је у пламену,
цео свет је у диму.
Цео свет гори,
цео свет вибрира.
Буда
Ах, нема богова, они су ваљда некуд отишли.
Ах, нема више чувара света, јер овде се безочно
врше дивља насиља и никог нема да то спречи.
џатака
По Буддхину основном и властитом схваћању
живота, сва су времена једнако тешка, добрих
времена и нема, осим можда у машти понеког
појединца и препородитеља.
… У међувремену преостаје нам још један комад
пута дегенерације људских бића чија ће просечна
доб живота коначно бити сведена на 10 година,
а томе ће одговарати и умне способности.
… Осјећам већ одавно све зрелију неминовност
апологије вриједности обухваћених помодним
изразом ”ескапизам” – бјекство од живота наметнутог
простом друштвеном нужношћу.
Све свјеснија неподношљивост терета моралне
случајности властитог простора и времена постаје
културно достигнуће сувременог човјека.
Свијест о ништавилу урођена новим покољењима
због тога је сасвим природна.
Чедомил Вељачић
Од свих есхатолошких и апокалиптичних књига
најчуднија ми је шеста књига Вишну Пуране.
После набрајања свих знакова Кали-Југе,
моралног, биолошког и социјалног распада који
карактерише ову епоху, у четвртом поглављу
долазимо до описа расточења, нестајања и самих
елемената (elemental dissolution). Нисам нашао
друге примере да је људска мисао у древности
дошла до идеје да ће елементи сами да се распадну,
да један другог потру, као што то пише на
крају Вишну Пуране, која свакако преноси учења
старијих времена но што је било доба кад је ова
Пурана била записана. Не само да ничија имагинација,
ни древних ни новијих песника и
философа, ово није достигла, она се на ову идеју
није нигде ни надовезала. Овај део Вишну Пуране
је чудна мисао која као да је једнака са учењима
хеленских пресократичара о основним начелима
света, да би то учење преокренула, изврнула као
рукавицу, не само у супротност пресократичарских
учења, него и да би предочила
једну космологију и космофизику коју другде не
налазимо. Не налазимо је нигде осим у модерној
физици и њеној примени, чији смо сведоци.
Са последњим поглављима Вишну Пуране
заиста ми више нисмо у митском простору. Као
што и са модерном и савременом физиком ми
заправо и нисмо више у науци, него смо у некој
врсти негативног откровења. А откровење је увек
и нешто опипљиво, догођено, незаобилазно: негативност
је најзад постала опипљива. Небиће
односи превагу над бићем.
Тек кад су постојећи светови збрисани смрћу и
ватром настаје подвиг растапања елемената, каже
Вишну Пурана. Прво вода прогута одлике земље,
међу којима је основа мирис, и земља, оставши
без своје основне одлике, почиње да се
уништава. Лишена одлике мириса земља постаје
исто што и вода. Тако се воде знатно увећавају,
са хујањем и брујањем насрну, испуне сав простор,
било да су ускомешане, или тихе. Кад је
свемир тако обузет валовима воденог елемента,
његов основни укус полиже и попије елемент
ватре, и тако су уништењем своје основне
одлике уништене и свеколике воде света. Оне
постају исто са ватром, и свесвет се испуни
ватром која испија преосталу воду на свим
странама света. После ветар почне да одузима
облике који су узрок и последица светлости, и
кад се форме апстрахују, одузму, све постаје ваздух.
Ватра се претвара у ваздух, ваздух се шири
по свеколиком простору, упија у себе ватру, и
сав простор остаје тако без светлости.
Даље се уништавају звук, етер, свест,
интелигенција, космичко јаје се распада,
интелект нестаје у природи самој. Разуме се,
ради се о догађајима који су привремени, о
неким празним интервалима за које физичари
кажу да ће трајати око 25 000 000 година, али
пошто неће изгледа бити никог да та раздобља
мери, тај празни простор-време у којем ће се све
ватре погасити, да би светски циклус могао да
почне од почетка, од сопственог пепела, и не
мора се сматрати нарочито дугим. Он је толико
дуг колико је свету потребно да изгуби свако
сећање о самом себи. Али то истовремено значи
да ни нови почетак неће имати никакав додир са
претходним световима који су се сами свели на
равнодушност што превазилази ништавност
ништавила.
Миодраг Павловић