Кад ћеш да будеш?

(О фарисеју и царинику)

 

Некако дуго се нисмо видели, чини ми се. Или се можда гледамо, а не ви­ди­мо се? Има и тога.

Како се живи у време почетка поста, тако иду полако текстови еванђеља ко­ји го­во­ре о неким врло специфичним догађајима. Јутрос на литургији чули смо је­дну Хри­стову причу. Он стално говори у причама да би нам при­бли­жио нешто. Каже:

Два чо­века уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј, а дру­ги цариник. Фарисеј ста­­де и мо­ља­ше се у себи овако: ”Боже, хвала ти што нисам као остали људи – гра­­бљи­вци, не­пра­ве­дни­ци, прељубници, или као овај цариник. По­­стим два пута у се­дми­ци, дајем де­се­так од све­га што стекнем”. А цариник изда­ле­ка стајаше и не хте­де ни очију уздигнути не­бу, него се бијаше у прса своја, го­во­ре­ћи: ”Боже, ми­ло­стив буди мени грешноме”. Ка­жем вам, овај оти­де оправдан дому сво­­ме, а не онај јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе по­низује, узви­си­­ће се.

Можда сте некад чули тај израз да је неко фарисеј, да се фа­ри­се­јски по­на­ша? Фа­ри­­се­ји су били најугледнији људи у оно време у јеврејском народу. Врху­нски по­зна­ваоци званичне ве­ре, познаваоци закона, људи за пример, угледни, ку­лту­­рни, обра­­зовани, морални и, он као такав, сваки фарисеј имао је огроман утицај на људе, на оби­чне људе. Фарисеји су много тога одлучивали, једна изузетно јака стру­­ја врло спо­собних љу­ди, али су временом по­стали синоним за лицемерје фа­ри­се­­јско. У исто време најпрезренији људи били су ца­ри­ни­ци или митари. Они су, у ства­ри, би­ли порезници. Ишли су од ку­ће до куће, од човека до чо­века и убирали по­рез, на­пла­­ћи­вали. И не само да митаре нису во­лели, него су их много мр­зели, пре­зирали су их. Наравно да су се, наплаћујући порез, и те како много огрешили, узи­­­мали мно­го више него што треба. Та појава није ништа ново, да свако од њих во­­ли да ма­ло више на мутну радњу добије.

И видите сада, то су два типа чо­­ве­ка, гле­­дано спо­ља – ца­риник је презрен, одвра­тан, одбојан, народ га мрзи. Фарисеј је за при­­­мер – на­род му ве­ру­је… И они уђу у храм, тадашњу цркву, да се моле Богу. Фа­ри­­сеј уђе ду­бље у храм, а ца­ри­ник буде ова­мо ближе излазу. И сад каже тај фа­ри­сеј: ”Боже, хва­ла ти што нисам као оста­ли љу­ди”. Каже у ствари: ја сам посебан, ја сам изузетан, спе­цијалан, оста­ли су нула; ја сам фра­јер, ја сам фаца, ја сам фенси, ја сам центар све­га; остали су гра­бљивци, не­­пра­ве­дни­ци, а он је значи праведан; пре­­љубници, а он је високо моралан; или ни­је као овај цариник… Ка­же: ”Постим двапут у се­дми­ци”, и тад се тако постило. ”Д­а­јем де­се­так од свега што сте­кнем” – сви су љу­ди да­ва­ли де­се­так од свега, било да је у питању новац, сто­ка, или поврће, воће… На који год да је на­­чин то нешто за­ра­ђе­но, стечено, десети део тога ишао је у заједничку ка­­су тога на­­ро­да. И он је био са­вр­шен, идеалан човек – гледано од спо­ља.

Дакле: ”Боже, хвала ти што нисам као остали људи”. Израз тоталне, по­тпу­не на­дме­­­­ности, гордости, саможивости, израз потпуне самозаљубљености, потпуне опчи­­­­­ње­но­сти собом. ”Ја” огромно, ужасно велико. И он је, гледано споља, био заи­ста идеалан, са­вр­шен човек, за пример, за углед. Али, као такав, очигледно да није схва­­тио суштину исти­нске вере у којој нема ”ја” и нема ”моје”, у којој нема его­це­нтри­­чности, у којој нема ди­за­ња себе над свима, и над сваким, и над свачим. Дакле, та појава – ништа ново.

Ви знате мно­­го људи који мисле: ”Ја нисам као остали, ја сам посебан”. То си и ти ми­слио тако о се­би: да си нешто посебно, и фин си био, ку­лту­ран, дивно дете, лепо ва­спитан… и онда си до­шао овде. Твоје лепо васпитање, тво­ја култура, твоја нека мо­ралност и све што је било фе­нси, што је било споља гле­дано одлично, довело те овде зато што је све то било труло. То твоје ”ја”, ”хва­ла ти што нисам као други”, те је довело овде. Обмануло те је твоје ”ја” ко­­је ће и да те обмане, и да те отера у гроб ускоро; врло ускоро, ако не увидиш сву обману то­­­га ”ја”.

Цариник, или митар како се другачије још зове, од споља је потпуно су­про­тно ово­­­ме. Све што је овај  ”ја”, ”хвала ти што нисам као остали” – он је томе су­про­тно. Сва зла, све грехе је починио. Он стоји на дну цркве. Неће ни очи да дигне на­више. И са­мо каже је­дно: ”Боже, буди милостив мени грешноме!”. Он се не упо­ре­ђује са дру­гима. А онај фарисеј ка­­же: ”Хвала ти што нисам као овај цариник” – упо­ређује се: ”Ја сам бољи. Ја сам паменији. Ја сам моралнији. Ја сам неко ко по­зна­је веру. Ја сам ку­лту­ран. Ја сам домаћин. Ја сам…”, па ко зна… Можемо ту много да на­брајамо шта је то све истицао. Његово ”ја” је рекло: ”Хвала ти што ни­­сам као овај ца­­­ри­ник”. Ца­риник  је ду­бо­ко упознао себе, све своје муке, промашаје, та сво­ја зла, те ма­не своје, своје гре­хе, своје грешке, своје немоћи, своје заблуде; ко зна шта је све ра­дио: обмањивао, на­плаћивао, драо људе, мислећи да ће то нечему посебно да му слу­­жи, тај тако сте­че­ни иметак у виду новца или нечега. Он ништа друго не прича, ни са ким се не упо­ређује, него каже: ”Боже, буди милостив мени грешноме”.

Он има дубоки увид у сво­­је стање. Оно је грешно, тј. п-о-г-р-е-ш-н-о, односно п-р-о-м-а-ш-е-н-о.

Људи трче, јуре, ра­­де; много раде, да би имали. ”Ради да би имао.” То вам је си­гу­рно много пута речено? А мо­­жда вам је речено пре тога: ”Учи да не би радио”. Или ако много, много радиш, ако мно­го, много имаш, а твоје су жеље не­за­си­те, жеља уз же­љу, то ти је као да уљем гасиш ватру – она само бива још већа. Же­ља не може да уга­си жељу. Ако ти радиш, и ако имаш добра ко­­ла, добру кућу, ста­но­ве, викендице, па­ре, најмодерније апарате… радиш – имаш, радиш – имаш…

Да, али кад ћеш да будеш?!

Само радиш. И само имаш. Али када ти јеси?! Рад и има­ње је не­што споља, изван твог центра, изван твог средишта, везано је за споља: имам ку­ћу – она је нешто спо­ља; имам кола, имам паре, имам богатства, некретнине – све је то споља… Имам зла­­то, драгуље, дијаманте – споља је и то. Имам жену и де­цу – и то је споља. Ра­дим, тр­­­чим, јурим, имам – све је то споља.

Кад живиш? Кад живиш?! Ни­кад.

Оту­да безбројни људи ра­де да би имали, да би има­ли, и да би имали. И онда је то то­­лико јако да је у енглеском је­зи­ку прошло вре­ме од глагола  to have…, а то би се ре­кло код нас: имам видети, чути итд. Пазите то ко­­лико је у енглески језик, којим го­воре на­јвећи осва­јачи у историји човечанства, на­јвећи уни­шти­­тељи човечанства – не­ма ко­нти­не­нта који нису поробили, нема расе ко­ју нису ојадили, не­­ма народа ко­ји ни­су опља­чка­ли, ушло и-м-а-т-и у граматику. Њи­хов ум је нон-стоп ве­зан за има­ти и за ра­ди­ти. Страшно. Значи, то имати ушло је у језик, у граматику, та не­на­­си­­та жеља да се има. Отуда освајања бесконачна. То и дан-данас траје кроз Енгле­ску и Аме­­рику, на­ра­вно. Ојадише цео свет! Раде, не зна се шта, да би имали. Како буду ви­ше има­­ли, та­ко ће више да господаре ро­бо­ви­ма. Тако ће више да за­до­во­љавају своје б-е-с-к-о-н-а-ч-н-е жеље. Видите ли куда то во­ди? Ужас. У уни­ште­ње пла­не­те.­

То: ”Желим да имам!” води у ужас.

*

Оно што је за нас овде битно је: ”Желим да будем!”, па кад бу­дем, кад по­­­ста­нем све­стан себе, кад постанем свестан да ја јесам, онда ћеш да радиш и да имаш.

Али ти живиш механики, живиш као робот, једеш механички. Да, да…

Колико овде вас зна шта се сутра слави? Ко се сутра слави? Знате ли то? Не, не… За­­то што ниси ту. Зато што не постојиш. Постоји твоје трпање ових запечених ма­ка­рона у тр­бу – у уста, па у трбу. Механика, робот, ради, ради радња, трећа сме­на, пр­ва, друга, тре­ћа…

Механички једеш, механички седиш, механички се ку­паш. Ра­диш – један топао робот на две ноге, од крви, колико да није леден.

Човек?! Ти само личиш на човека! Треба да бу­деш свестан кад се купаш – да се ку­­паш целим би­ћем. Да бу­деш свестан да једеш сада и овде, да једеш, уживаш у хра­ни, ми­рно, лепо, ра­до­сно. Кад си сав ту и сада, а не у прошлости или у бу­ду­ћно­сти – тад си човек. Кад ти се не ја­вља­ју жеље да имаш, да имаш, да грабиш, те илу­зи­је у виду бе­­ско­на­­чних же­ља, онда си чо­век – сад само личиш на човека! Грубо зву­чи ово што при­чам, знам.

Опет ћу да вас по­дсе­тим: који је смисао живота покојног Н. био? У чему је смисао то­­­га што се он зачео, што се родио, што је живео и што је умро недавно? Који је циљ, смисао, ра­­­­злог његовог живота?

Да ли видите шта значи бити робот? Р-о-б-о-т  је роб, то је та­­ко је­зи­­чки. У језику је то тако. Робот је онај који је роб. Робот не мо­же сâм. Мора не­­ко да му  ка­­же шта да ради; роб да би био робот. Који је смисао Н. ж­и­­во­та? Зашто се он ро­дио? Он је био робот у кога је унет програм породице, про­грам из шко­­ле, програм из неког фи­­­­­лма, програм из неке рекламе, програм из моде, про­­грам из фенси-овога и фе­нси-онога, разни про­гра­ми уне­ти у њега, који је робот. Ти програми ко­ма­нду­ју. Где је ту његов про­грам? Нема га, није га ни би­ло. Њега више нема.

Знате ли зашто је то тако? Зато што су и покојни Н. а и Ђ. ми­сли­ли да су они не­што посебно, као овај фарисеј: ”Хвала ти што нисам као остали”. ”У мојој глави ја сам посебна фаца какве нема нигде”, пошто је цело тело опијено егои­змом, они не схва­­тају да, не да нису посебне фаце него…

У томе је твоја посебност – да би умро ускоро, да би био робот ко­јим дрога упра­вља и шаље те у гроб? У томе је тво­ја посебност, у томе си ти фаца, у томе је тај твој ход, као мангупски, у томе су тво­је тетоваже, у томе су твоји мишићи, у томе је тво­ја теретана? Је л’ у томе? У то­ме си фаца?

Фаца си у смрти, јер си мртав, а ни­си схватио то. Јер си робот који је испро­гра­ми­ран својом жељом да пошто-пото оде у гроб. То си ти, а ти мислиш да си фаца. Ми­слиш да имаш неки ход, нешто ма­нгу­пски, нешто ноге изба­ци­ва­ње, нешто мишићи, не­што надувено, нешто… ходајући ма­теријал, падање у гроб, једна ту­га на две ноге, је­дна трагедија…

Зар ти, брате, ни­је довољно туге, муке и патње ви­ше­го­ди­шње? Зар ти није било до­вољно свих тих обма­на и илузија? Зар ти није било довољно ро­бо­ва­ња, ро­бо­тс­тва,­ ропства? Зар ти то није било доста, еј бре?!

*

Углавном сте млађи људи, а толико сте изранављени, искасапљени. Ране, хо­да­ју­ће ра­не које крваре, а твој его ти каже да си ти посебна фаца, као фарисеј:  ”Хвала ти, Боже, што нисам као остали”. То се теби тако чини.

Свима нама, мени првом тре­­ба та реченица: ”Бо­же, милостив буди…”, то ми треба, то ти треба, да схватимо да смо туга, јад, очај, једна огро­мна депонија, ђубриште у које је свако бацао сва­ка­кав отров и отпад и смрад. То смо ми. Ходајући ко­нте­јне­ри! А ми мислимо да смо фа­це. Ова наша овде прича тиче се само две ствари: врло уско­ро… треће нема, јер ти се чини тамо неко негде умире, а ти нећеш.

Сећај се, славио си много пута рођендане. Батали то сада. Сећај се да ћеш да умреш, размишљај од чега ћеш да умреш, размишљај каква ће да ти буде сахрана, упо­­знај другу страну живота. Рођење је једна, смрт је друга, и заједно се зове жи­вот, а не по­себно. Нажалост, тако је како је: и породице и школе и филмови – то као да нема смрти, не­ма болести. Ајде да видимо како ћемо да умремо!

Обраћајте, молим вас, пажњу на сваку реч која се чита ујутру и уве­че, на мо­литве, одно­­сно, кад је служба, на: ”Да крај нашег живота буде миран, без бо­ла…”, а на дру­гом месту каже у мо­литви ”кости потрвене”. Кад си имао кризу, имао си стра­шан бол, болеле су те ко­сти, али је то бол, а кад се каже: потрвене – то је стање још го­ре од бола, к’о да их не­ма више. Тај који је то описао, Давид, који је опевао то, ко­ји је ту молитву на­пи­сао, тако се осећао – мно­го горе од тебе. Чујте ту кад буде реч п-о-н-и-ж-е-њ-е… Ма мно­го, свака реченица је пре­пуна смисла. Само ра­зми­шљај о томе кад и ујутру и уве­че читаш.

Немој да си робот ко­ји је дошао овде и стао. Буди човек који је свестан и слушај шта се прича, шта се чита, па кад се реч ти­че тебе, мене, свих нас – то нема везе са дро­­гом. Има везе са тим јесмо ли будни као љу­ди или смо роботи који ходају. Ода­јем ути­сак да сам човек, а нисам него сам један то­пло­­крвни ро­бот и ништа више. Једна ма­шина ко­ја хода, и толико! Е сад, шта си од тога дво­га?

Данас је читано нешто из Новог завета, где се каже: ”Ко хоће да живи у Христу, би­­ће гоњен”. Ако ти хоћеш да се п-р-о-б-у-д-и-ш, да будеш човек, да имаш до­сто­ја­нство, да будеш сигуран, да будеш искрен, да б-у-д-е-ш… да коначно по­чнеш да по­стојиш, не са­мо да одајеш утисак да постојиш, него да заиста постојиш, да бу­деш – бићеш гоњен! Рећи ће ти: ”Правиш се паметан, мислиш да смо сви бу­да­ле, а са­мо си ти паметан”.

То је цена сло­боде, то је цена раста, то је цена са­мо­сво­јно­сти. Буди свој по први пут у животу на исти­нски начин, не егоистично саможив, него достојанствено свој! Опет вас подсећам: реч с-л-о-б-о-д-а некада је изго­варана с-в-о-б-о-д-а! Сво-бода – Свој бу­ди! То је тако до­словно у језику.

Кад си био свој? Сва тво­ја чула: уши – да чују шта се негде прича; очи – ти си по­се­бна фаца, ниси као остали: мо­раш да видиш све шта се око тебе ради, ко шта но­си, шта има у кеси, како иде, шта се дешава… И сва су тво­ја чула ишла напоље, на­по­ље на пе­ри­фе­ри­ју и ти си дошао овде, јер си хтео да видиш кроз чу­ло како дрога изгле­да, како је кад је пипнеш, како је кад је ушмркаш, како кад је у теби. И видео си, кроз иста та чу­ла. Мораш ти све да видиш, мораш ти све да знаш, мораш ти све да чујеш! Мо­жда су те другачије васпитавали, па су ти рекли: ”Знаш, тешка су вре­ме­на, оно што ви­­диш – не видиш; оно што чујеш – не чујеш; што знаш – не знаш”. Па знате ону сли­ку ка­­ко један мајмун држи руку преко очију, други држи преко уши­ју, тре­ћи њо­ме запушио своја уста… Је л’ знате то?

То је ова ци­ви­ли­зација, то је ово васпитање, ово обра­зо­вање: прави се мајмун који ни­шта не види, не чује и не зна! Буди мајмун! Тако те ва­спитава све око тебе.

А ово што ми радимо је потпуно су­про­тно томе. Не буди ма­јмун, доста си био ма­јмун! Не буди робот, доста си био робот! Ра­њен си по­тпу­но! Не буди роб! Доста је би­ло, бре! Кад ћеш да будеш човек? Пробуђени чо­век? Кад хода – свестан је да хо­да. Кад једе – свестан је да једе. Кад слуша – пажљиво слу­ша, бу­дно слуша. Кад спа­ва – ужива у спавању. Кад се тушира – ужива у туширању. Кад ради – ра­ди…

Само и једино тако. Нема другог лека, нема ништа од споља. Ово је у теби, ово је уну­­тра, ово је нешто што је богомдано, што је посејано, али је само се­ме, као мо­гу­ћно­ст. Па ако хоћеш, оно ће да расте, ако не – ништа: онда ће оно да па­­дне врло уско­­ро у неки гроб, као Н. сада. Да ли ви то разумете? Ра­спа­да­ће­те се ускоро, ако не схватите илузију, обма­ну која се зове ”ја, моје жеље, пла­нови, про­грами и одлу­ке”. Ја и моје – два главна зла! Како ћете да умрете? Ка­ко ће да изгле­да ваша са­хра­на? Ко ће да вам да дође на са­хра­ну? Кол’ко ће ту људи да буде? Ка­кав је са­ндук? Ко­л’ко је цвећа? Пада ли неко у несвест због тебе што си умро? Про­бај, замисли…

Ви знате да много волим музику, волим кад дижете те­го­ве… Ја сам бу­ква­лно за то да ми и кликере набавимо овде да играмо. Шта фали кликерима? Ло­пта, би­­ло шта… Све што има везе са радошћу треба да се ради и још да се ради, све је то до­­­бро.

Централно, пак, овај боравак овде има везе са питањем да ли ћеш ускоро да бу­деш жив или мртав, да ли ће твоја тврда глава егоистичка и твоје бесконачне жеље да те одведу у гроб. Ти мислиш да идеш ”напоље на слободу, братеее”. ”Напоље и сло­­бо­да” је у твом слу­ча­ју, ако си егоиста, једнако гробље, па ћеш да будеш ”сло­бо­дан” до миле воље вековима. То је твоја слобода, егоистичка. Ако не схватиш обма­ну та­кве слободе, видећеш шта ће да ти се деси. Ако схватиш обману твога ”ја” и ”моје”, онда почнеш да се рађаш – достојанствен чо­век, истински човек.

Оно су се са­стали наши очеви и мајке, сексали се, направили нас, родили нас, не­го­вали, чу­ва­ли. И где смо ми ту? Нико нас ништа није питао. Дали нам имена, пре­зи­­мена, све. Не­­ма нас ту. Онда су се људи око нас са нама понашали к’о са неком лу­ткицом, играчком.

Е, сад се ти пи­таш да ли ћеш на тај неки начин самог себе да родиш. То је једино исти­­нско ро­ђе­ње: кад ти сâм хоћеш да се родиш као човек. Да не будеш више чо­ве­ко­­лики дво­но­жац, него да будеш до­стојанствен човек. Е, то се само ти питаш! Нема ви­­ше ни­ка­квог тате, и ни­какве маме, и ни­каквог друштва. То је само твоје ”да” или ”не”. Ако је тво­ја же­ља само и једино смрт – то је тво­ја жеља, то је твој избор, шта да радимо са­да… Од дроге ћеш да умреш у младости, а не кад је Бог рекао. То твоје ”ја” и та твоја кобајаги слобода – туга и мука, јад и очај.

Дакле, имамо два односа према животу. Да препознамо и оценимо који смо ми. Фра­јери који кажу: ”Хвала ти, Боже, што нисам као они”. Или који мирно ћуте, за­творених очи­ју, и кажу: ”Боже, милостив буди нама од туге, бола, патње”.

Што ду­бље схватимо сво­ју тугу, муку, патњу, јад и очај, та огромна енергија, која је ту­го­вала и патила, полако пре­ра­ста у мирну и тиху радост. Без рекламе, без иче­га. То је оно што је трошено на кобајаги по­стојање, онда полако постаје истинско по­­­сто­ја­ње. До тада је било тамо негде, тамо у некоме, у нечему… А оно је у теби, у твом центру!

Овај кра­тки пе­риод, па макар ти био овде и годину, две, три, а глу­по је да будеш овде де­сет година – бесмислено, ово ти је можда прва, једина, а можда чак и по­сле­дња ша­нса да схватиш да имаш центар унутра, средиште! Сву ту енергију која нон-стоп иде напоље – да твоје очи обавезно нешто виде, да уши чују, да руке дирну… да вра­­тиш извору, да видиш где је тај извор и да ти мирно управљаш том ене­р­ги­јом, а не да она упра­­­вља тобом, онако стихијски… Онда ти не треба, кад одеш на ви­кенд, да на­две-на­три пу­к­неш неколико чашица неког алкохола да би се оша­му­тио; онда ти не тре­­ба брзинско, лу­да­чко једење; онда ти не треба порнографија да гле­даш, или да као неки зец испразниш ке­су за некол’ко минута, него ти све постаје свечано.

Храна и ручак ти постаје нешто све­ча­но, мирно, полако. Траје. Секс ти постаје не­што што је свечано, мирно, полако, и дуго траје без икаквих, како се зову… вијагри и то­га све­га. Без икаквог од споља средства. У теби је ене­ргија сексуална, у теби је ене­­­ргија за храном,  у теби је енергија за радом, за све! То је је­дна те иста енергија ко­­­ју ти усме­риш. Данас усмериш на рад, сутра на одмор, прекосутра на путовање, усме­­р­иш на секс, усмериш на дружење… То је једна те иста снага. Као ауто, али га ти возиш све­сно – кажеш му где да иде. Е, тако ћеш и твоју енергију да обнављаш све­­­­сно: где да иде, у ком правцу да буде… Нема то ко други да уради уместо тебе. Ја нити имам права, нити желим, нити бих ти у животу рекао шта да радиш. То је тво­­­ја ствар. Твоја сло­бода. Немој да дозволиш да било ко управља тобом. Ти упра­­­вљај собом – то ти при­чам, ништа друго!

Дакле, ко год хоће тако да живи биће го­њен. Одма’ иду етикете – раније си био на­р­ко­манчина, лопов, овакав, онакав, а сада ће да ти кажу: ”Правиш се паметан, пра­виш се светац, правиш се моралан”. То је тако: да те не разумеју и да ти лепе ети­ке­те. Али твој мир и твоје достојанство неће да се љу­­те због тога, јер се ради о љу­ди­ма који не знају. Зна­ње – отуда иде праштање: ”Опро­­сти им, јер не знају шта чине”. Да­нас је читано у цркви исто. Значи ко год хо­ће да живи у Христу, у истини, у жи­во­­ту, у достојанству – биће гоњен. А ако не, онда ће да вара, варајући се; да вара дру­­ге варајући себе. Трећег нема. Значи, или си жив или кобајаги жив, а у ствари си мр­­тав. Ако се мало примирите, приберете, па пре­ра­чу­нате и видите свој живот… при­­метићете милион потврда за ово што вам са­да говорим. Трче, јуре, раде…

Кад ћете да живите, бре?! Еееј, кад ћеш?! Кад ћеш са ужи­вањем да се дру­жиш са љу­­дима? Кад ћеш са уживањем, то што си зарадо, ми­рно, лепо да потрошиш? Не, не­­­г­о: још, још, још… Наши умови, ти програми које су дру­ги убацили у нас упра­вља­ју на­ма.

Молим вас другарски, братски, не очекујући ни­шта од вас у животу – да разбијете те про­граме, да их се осло­бодите и сами собом почнете, по први пут у животу, да управљате. Опет вас по­дсе­ћам – ово нема везе са дрогом. Милијарде људи живи не­све­сно, као ма­ши­не, ро­боти. Нема везе с дрогом ово уопште. И умру тако. Оса­мде­сет, деведесет го­ди­на егоисти то­тални. Про­ра­чу­на­ти, културни, морални, поштени, за углед, до­ма­ћи­ни људи… А, у ства­ри, мртваци ко­ји су осамдесет и нешто година ко­бајаги живели. Циције, стипсе! Познајете ве­­ро­ва­тно некога из своје околине.

Да се разумемо – никог не осуђујем, само молим да уви­ди­те како то фу­нкци­о­ни­ше. Сви ти ваши идоли како су завршили? Ма како се тај неко звао, да ли из ма­фи­је, да ли из спорта или одакле, како су завршили у су­шти­ни, најчешће? Ретко ко од њих уме да ужива у животу, али да истински ужива, ми­рнога ума, не да кобајаги ужи­­ва. Бука и нон-стоп гужва.

Него, легнеш на траву – и то је уживање. То је бивање, по­сто­ја­ње. Не требају ти не­ки Ха­ваји, неке Кубе, неке ”спе­цијалне околности”, ”посебне атмосфере”… Ако ти је хаос у гла­ви – и кад одеш на Кубу и тамо ће ти би­ти хаос у глави. Усред луксуза и комфора – исто хаос. Тај ум свој носиш свуда, а овде можеш да га се ослободиш… па да твој нови, пре­по­ро­ђе­ни­ ум, смирени ум, буде те­би на корист.

То је страшно важна ствар да ли смо као овај фарисеј на­дмен, на­ду­вен, или као ца­риник, па ти Божја милост ороси срце – пун си милости према сви­ма и свакоме… Ко­бајаги бог, кобајаги ве­ра као овај фарисеј – води те у гроб.

Хвала вам на пажњи, да сте живи и здрави!

                                                                                              Дворска, 08. фебруар 2009.