Ж е н а

”Светлост са Истока”

 

Из много разлога, овде бих записао неку реч о Жени, о женама које од детињства до данас до­живљавам на много начина и на разним нивоима. ”Као што знате – много волим жене!”, реченица је коју повремено јавно изговарам.

У једном старом, званично објављеном речнику, под словом ”З”, у делу где су речи у ве­зи са злобом, овако пише:

”злобник м (лош, покварен и зао човек), в. бараба.

злобница ж (зла, покварена женска особа) бедница, јадница, злица, кучка, караконџула, оштро­­конџа, змија, аждаја, подмуклица, гадура, роспија, ала, куја, гуја, пизда нар., пичка нар”.

Јасно је који и какав мушкарац је написао тај речник.

Непрестано потискивање и понижавање жене на безрбој начина траје од Адамовог до на­шег времена.

Узмимо као пример почетак Библије. У првој глави (стих 27), када је реч о стварању људи, пише:

”И створи Бог човека по обличју своме, по обличју Божијем створи га – мушко и женско створи их”.

Реч ”по обличју” врло је дискутабилна, али о томе другом приликом. Овде је битно да је­вре­јске речи ”иш” и ”ишá” значе: човек/човечица. Дакле, немају никакве везе са полом и се­ксом, и апсолутно никакве са потчињеношћу, другоразредношћу жене. На­про­тив, го­во­ре­ о потпуној једнакости. Као кад би се на грчком, у склопу антропологије, ка­за­ло: άνθρω­πος­ (áнтхропос) / ανθρώπισα (антхрóписа).

Дуг је пут од човеколиких двоножаца, од мужјака, женке и њихових младунаца, преко му­шка­рца и жене до оца, мајке и деце, а онда до мужевног мушкарца и женствене жене, који пак својом свесношћу, то јест пробуђеном и преображеном сексуалношћу надиђу те по­де­ле и дођу до чисте љубави.

Све ратове у свету, од мањих до највећих, све пљачке и злотворства, силовања, убијања, зло­у­­по­тре­бе, уништавања животиња и природе… чинили су мужјаци, непрестано се ку­р­че­ћи (да, баш та реч је најпрецизнија) у својој незајазивој похоти.

У свим религијама разне јереси и међуверске борбе и покоље, покретали су и водили упра­во мужјаци. Онако, углавном са брадама, ”духовном одећом”, верским симболима.

Надмени индијски брахмани, кинески мандарини, јапански велепоседници, старогрчки философи, вође свих праваца у разним званичним религијама, римски папа и цариградски па­тријарх, ”Исламска држава” и разни шејхови, западњачки ”побожни” протестантски или ри­­мо­ка­то­ли­чки политичари у оделима и краватама… шта су друго радили него се ме­ђу­со­бно непрестано доказивали и показивали чији је већи и ко може даље да пиша? Баш као клинци. А они и јесу клинци у својој психологији, па макар имали и по неколико деценија живота, макар изгледали као ”честите и мудре старине”. Баш као клинци, али покварени и зли, бездушни и безбожни клинци.

Кад се у последњих неколико деценија, а поводом ужасне реалне могућности нуклеарног рата, изговори и чује реченица: ”Не дао Бог да притисне црвено дугме!”, ко вам изађе пред очи? Жена? То ”зло и демонско биће” са дугом косом, сисама и гузом?

Кад и где почиње понижавање жене? Кад и где почиње кршење и непоштовање Божјег бла­гослова у вези са њом? Давно, много давно, још на Почетку, још у Рају. Ко уноси и уме­ће такве новине или измене (у теологији познате као интерполације)? Жене? Тео­ло­ги­не?­ Алиме? Шеихе? Пандите?

Ево шта су, часа не часећи, брадати мужјаци, одмах у другој глави прве књиге Библије, да­кле само након девет стихова од оног наведеног мало пре, унели: пошто је Бог створио све, ”одмарао се”, па онда:

”А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста чо­век душа жива” (2:7)”, и пошто је насадио врт у Едему, онде ”намести” човека, запрети му да не једе са дрвета познања добра и зла, па тек онда рече: ”Није добро да је човек сам; да му начиним друга (дружицу) према њему”. Затим, као први анестезиолог у историји, ”пу­сти тврд сан на Адама, па му узе једно ребро, и место попуни месом”.

У јудаизму, хришћанству и исламу развила су се многа тумачења ових речи. Најведрије је оно које каже да се управо у томе види да су жена и мушкарац једнаки, јер је од ребра, од средине Адамовог тела створена Ева. То значи да није створена од, на пример, колена или стопала па да буде потчињена, или од рамена или врха главе па да буде изнад мушкарца. Међутим, то што делује најведрије не значи и да је добро и истинито, не значи да су ти брадати ”духовници” и ”људи у духовној одећи” видели које ће, у наставку, све катастрофе у односу на жену да буду темељене на таквом схватању.

Шта се то десило, па са Христом остају само жене, а сви толики мушки ученици ”се ра­збе­жа­ше, осим једног”? Шта се то десило са побожношћу у хришћанству које каже да ”нема ви­­­ше мушког и женског… него су у Христу сви једно” и шта се то десило у ”хришћанској импе­­­рији” па да још у 4. веку св. Григорије Нисијски каже: ”Јадне жене, тешко њима, по­што им суде мушкарци по закону којег су они сами донели!”?

То и још нешто временом је довело до побуне против таквог схватања Бога. То нешто је израз најнемирнијег ума у историји човечанства – грчког. У вечитом паметовању кроз фи­ло­­со­фско-теолошке вртње, настадоше речи и спорови. Још одмах на почетку хришћанства, па потрајаше вековима. ”Отац, Син и Свети Дух”, ”Отац, Син и Свети Дух”… А Мајка, Ће­р­­ка? Не, за њих нема места. Опасно је то. Иако су на језицима већине хри­шћа­на широм све­­та ове три речи у мушком роду, подсетимо се да је у грчком језику Пневма (Πνεύ­μα), Дух, именица средњег рода. Дакле: Он(ај), Он(ај), Оно. Или: Тај, Тај, То. А видите још и ово, познато само мањем броју људи: неки од црквених светих отаца, који су били тзв. Се­ми­ти, Арапи или Јевреји, на пример, то треће лице доживљавали су као жену – у њиховом је­зику реч за дух је у женском роду: рух, руах! Тако су у молитви и својим песмама ко­ри­сти­ли ту реч, у женском роду, онако како су је доживљавали у свом језику, то јест у свом иску­ству. Много векова касније, у Русији и другде у Европи, било је речи о Софији, о ”ве­чно женском”, као четвртом начелу… Врло клизав и скандалозан те­рен и те­р­ми­но­логија, па је било много тумачења и објашњења, а на крају су ултра­фе­ми­ни­сткиње, го­во­риле о Вр­ховном Бићу као о жени… Ту је већ било много материјала, та­ло­же­ног ве­ко­ви­ма, да се по­јаве и на свој начин о томе говоре Фројд, Јунг и остали.  ”Фигуре”, анима, ани­мус, на то се додавало јан и јинг… Од толико дана у години, само један је посвећен жени – Осми март. А остали дани чији су, кога су, коме су посвећени?

Све више и све чешће виде се једнополна друштва, дружења, разне атмосфере ”друштва мртвих песника”.

Иако се зна како је жена схватана у стара времена у Индији, дошло је до великих ишча­ше­ња, па у наше време у тој земљи очеви доживотно раде како би вратили огромне дугове ко­је се­би ставе на врат да би удали ћерке.

Дошло је до великог удаљавања од Христа и једноставности и лепоте његових речи и де­ла, па су многи хришћани очеви кроз векове своје ћерке давали за момке које су они би­ра­ли. ”Оставиће оца, матер… и биће двоје једно” као да није ни казано. Отуда неспоразуми, ра­зводи, свађе – патолошка везаност за родитеље пројави се тако што они буду између ње и њега. Врло често пута два.

Видевши да оно што у вези с тим урадише хришћани ”одлично функционише”, мужјаци ко­­ји себе сматраху муслиманима ли­це­ме­рно напустише и заборавише све оно што је По­сла­­ник ислама учинио поводом жена, као нико ни пре ни после њега, искоренивши за­ко­па­­­ва­ње новорођене живе женске деце у пу­стињски песак, строго забранивши му­сли­ма­ни­ма оче­вима да својим кћерима намећу му­­жеве и да их продају, а и још много тога у корист до­­­сто­ја­нства жене. У наше време познати уче­њак Сејјид Кемал Хајдери o овоме го­во­­ри на свој изузетно интелигентан, дубок и за­ни­мљив начин у предавању ”Жена у исламу”.

о томе види: Istina o šiijama

Не бунтује Ведрана Рудан случајно.

Нежења Никола Тесла говорио је о огромној и јакој женској енергији и о њеном потпуном бу­ђењу и уздизању које тек предстоји у човечанству. Био је у праву, знам да је та­ко. Доста је било понижавања жене! Па неће Бог да остави оно што је изашло из истог изво­ра!

Ток те енергије, истовремено мекане и јаке, нежне и силне, осетио сам кроз мајчино млеко које сам сисао целе две године (”задовољна беба” био, а касније до данас уживатор, мераклија), кроз њену мудру мајку и дивну сестру, кроз нежну нану, сестру од стрица коју највише волим од свих сестара, кроз слатки осмех и доброту тета Емине (мајке мојих другара), кроз дивне душе неколико игуманија – Јустине у Сићеву, Јелене у Пчињском, Февроније Пе­ћке, кроз појање и сликање Макарије Соколичке, кроз доброту многих жена у Грчкој, кроз мо­литву Богу да ми прво дете буде женско, кроз моје разумевање оних којима се чинило да ме воле, кроз ведрину једне Ирачанке и теспих којег ми поклони у Кербели прошлог октобра, кроз душе многих жена које ме сада чисто и истински воле… Све до оне коју Бог посебно воли и чува и која ми је посебно у срцу…

Кроз све добронамерне женске очи које ово буду читале…

А женствене жене и мужевни му­шка­рци све ово већ одавно знају.

* * *

Где се жене поштују

и Бог се радује.

Ману

 

У бици љубави не гине нико
осим оних што воле;
слаби и рђави не допадну рана.
Ти, ако си заиста љубавник,
не бежи од битке,
они који преживе
мртви су за љубав.
Сармад

 

Кад је љубав стрелу одапела
и дубоко ми је у срце продрла,
све су поре мог тела клицале:
”Ох, мој драгане! Ох, мој драгане!”.
Не беху усне потребне.
Кабир

 

Где су ми речи да кажем шта носим у срцу?
Моја се љубав рађа сваким часом.
Од дана рођења гледах његову лепост,
али се очи моје још нису нагледале.
Милионима векова привијах га к срцу,
а срце моје још увек за њим жеђа.
Кавивалабх

 

Љубав пали плам у нашој души.
Где да се склонимо од тог пожара?
Љубав не пропада, љубав не пролази,
љубав је стална, постојана.
Једном исткано, чаробно ткање
све нас више и више оплиће.
Асамска народна

 

О, жено, ти си благо телом својим,
и ја те као благо узимам.
Ти си смерна и мени приступачна
кад прође време учења.
Ја те узимам!
Ти си богатство,
и ја те као богатство узимам.
Ти си блистање,
и ја те као блистање узимам.
О, жено, ти обасјаваш земљу и небеса
и широко царство ваздуха међу њима.
Сва си од миља и од љупкости, и од чисте
светлости знања;
постављам те у дом мужа твога који је дуга
века, под окриље те мушко дајем, заштити
његовој,
у срце те мушко смештам, у дубину његову
попут морске.

 

О, жено, ти си блистава к’о исток,
чедна попут југа, спокојна и рујна као запад,
светлотворна по узору севера.
И као што ови силни смерови у простору
владају, тако и ти владај у свом дому.
Јаџур веда

 

Она о којој стално размишљам,
према мени је равнодушна,
и другог жели човека.
Тај човек је у неку другу заљубљен.
У мене је, пак, заљубљена једна друга жена.
Тешко оној, и ономе, и љубави,
и овој, и мени.
Индија

 

Женине одлике су мужева радост и благо.
из брахманске приповетке

 

Несрећан брак је за жену смрт још за живота.
из брахманске приповетке

 

Положај жене која је зависна од подле свекрве је врло рђав…
јер који то син не би био обманут лицемерним речима љубави
кад их изговарају уста рођене мајке? Због тога и кука породица
којој се роди кћи: јер ваља страховати од свекрве и заова,
од могућности да муж буде неверан,
а многе друге несреће предстоје девојци.
из брахманске приповетке

 

Племенитим женама не треба никаква спољашна заштита –
њихова одбрана и заштита је врлина која је у њима,
и ништа није равно чистоти њихова владања.
из брахманске приповетке

 

Муж је жени хаљина. Кад јој нема мужа, жена је гола,
па макар била обучена у хаљину која вреди хиљаде.
Џатака

 

Срце незахвалних мушкараца оданих коцки,
блуду и другим пороцима тврдо је као челик!
из Веталине приповетке

 

Отров је знање кад се не понавља,
отров је јело кад се не свари,
отров спрезање са сиромашнима,
отров млада жена за стара човека.
из џаинске приповетке

 

Разликују се четири врсте жене:
лотос-жене,
после њих велике гиздавице,
затим жене-шкољке и напослетку
жене-слонице.
Оне из прве врсте су најбоље;
остале су, према наведеном реду и сразмерно,
мање изврсне.
из џаинске приповетке

 

Оно што Створитељ Брахма у свом стварању није смео саздати,
оно што Шива у свом дубоком размишљању није сагледао,
оно што се не налази у Вишнуову телу,
то остварују немилосрдне жене.
из џаинске приповетке

 

Љубав је уображење.
из брахманске приповетке

 

Сова не види дању. Врана не види ноћу.
Човек заслепљен љубављу је нечувено створење,
јер не види ни ноћу ни дању.
из џаинске приповетке

 

Човек не може бити срећан ако не дели
и радост и тугу са својом вољеном и верном женом.
Панчатантра

 

У поређењу с мушкарцима,
жене су два пута гладније,
четири пута срамежљивије,
шест пута одважније и
осам пута пожудније.
Нити Шастра

 

Пријатељство међу једнакима цвета,
служење краљу вредно је поштовања,
добро је бити послован у заједничком послу,
а лепа жена сигурна је у свом властитом дому.
Нити Шастра

 

Будале завиде ученима,
сиромашни богатима,
прељубнице верним женама,
а ружне жене – лепим дамама.
Нити Шастра

 

Један једини предмет чула – жена,
доживљава се на три начина:
за испосника је жена као леш,
похотљивцу изгледа као љубавница,
а псима као месо за ручак.
Нити Шастра

 

Будала која сматра да га шармантна млада госпођица воли,
постаје њен роб те плеше попут птице шакунтале,
са канапом око врата.
Нити Шастра

 

Прави су они синови који су одани својим очевима,
а прави отац је онај који помаже своје синове;
прави пријатељ је онај коме се можемо поверити,
а права жена је она у чијем друштву је муж задовољан и миран.
Нити Шастра

 

Слатки су погледи наших очију
и наша су лица као балзам слатка.
Стопи ме са својим грудима,
јер је један дух што станује у обоје нас.
Веде

 

Не треба узимати ни девојку која се зове
именом једне од двадесет седам звезда,
или именом неког дрвета, или реке,
нити пак ону чије се име завршава словом р или л.
Али неки писци кажу да се благослов и напредак
постижу само онда ако се човек ожени женом која му је омилела
и да зато свако треба да узме девојку коју воли.
Ватсјајана, Камасутра

Много се говори и пише о индијској жени мученици, о жени која живи у сјени Оца, Мужа и Сина. О згаженој личности којој чак ни закон – све донедавно – није гарантирао њезина пра­ва. Па ипак се ни једна земља свијета данас не може похвалити фигурама какве су Ви­ђа­­ја Лакшми Пандит, Индира Гандхи или Рену Чакраварти. И нити се иједна земља сви­је­та мо­­же похвалити таквом женском армијом из прошлости. У прошлости Индије било је ви­­ше пјесникиња и философкиња него у прошлости свих земаља Европе и Америке за­је­дно. Пр­ве пјесникиње у свјетској литератури биле су ведске ауторице Гоша и Вишвавара. Уче­­не жене у доба антике уживале су велики углед и називале се пандите. Тко да преброји све инди­­јске јогини (светице и философкиње), све ауторице будистичких и шиваитских хи­мни, све пјесникиње газела, све владарице и легендарне личности. Тамилске пјесникиње Аваи и Андал, Рађпуткиња Мира, Кашмирка Лала, Гангадеви, Рами, Рупамати, инди­јске Jeanne d’Arc (Јованка Орлеанка) Рани Лакшми од Џансија, рађпутска краљица Падмини – име­на су ко­ја за индијско опћинство имају далеко већи значај од имена славе: они су ре­ли­ги­озна ма­­гија. Она искупљују од гријеха. Изустити име Мире, или Лале, или Падмини, зна­чи на­да­­хнути се њиховим духом, призвати њихову вриједност.
Весна Крмпотић

 

Истицање жена на интелектуалним положајима у јавном животу у Индији нису докинула ни стољећа исламске превласти, а ни њихово истицање на владарским положајима, па и у во­јничком звању и подвизима. По стицању независности  и у савременој Индији број жена на истакнутим политичким и културним положајима, захваљујући прастарим традицијама, не­посредно је знатно надмашио број истакнутих жена у јавном животу тзв. западне ци­ви­ли­зације.

Чедомил Вељачић

 

Кућа без лепе жене, облогузе и једрих груди,
која чека и изгледа повратак мужа,
то је кућа као затвор без ланаца
камо улазе само будале.
Ветала-панчавимсатика