Кафица код светогорског испосника

 

Ернст Бенц (1907–1978), познати немачки теолог и историчар религије, истражујући чо­ве­ко­­ву по­требу за Богом и проучавајући границу између Творца и творевине, између бо­жа­нског и при­ро­де, у својој књизи ”Божански дух и природа”, у поглављу ”Испосник”, описује Светогорца који га је уго­­­стио до­бро­до­шли­цом, хладном изворском водом и топлом кафицом.

Испосник

”Старац се понудио да ми скува кафицу, ушао лагано у унутрашњост куће, донео своју џе­­зви­цу, у којој се на целом оријенту кува турска кафа, напунио је на бунару водом и сада је­ очи­гледно у кухињи био запослен тиме да запали ватру од угља и самеље кафу, да би испо­­­­­штовао законе гостопримства према непознатом уљезу.

Западни посетилац нагиње представи да је испијање мајушне шољице турске кафе на­ви­ка коју су монаси на Атосу преузели од Турака, цивилизацијски остатак из времена пре 1912. године, симптом који се у културној историји стално понавља да страна окупациона си­ла одређује животне форме једне окупиране земље, чак и онда кад је одавно протерана или се повукла.

Ствари уистину стоје потпуно другачије: Турска кафа која се приписује исламу у ства­р­но­сти је хришћанског порекла и повезана је са почецима хришћанског испосништва и ана­хо­ре­тизма у нитријској пустињи и у Теби и у другим пустињама Арабије. Хришћански испо­сници жвакали су зрно жбуна кафе у свежем или сушеном стању да би остали будни за дуга ноћна богослужења која су трајала од вечери, па целе ноћи до свитања и стога се зва­ла панихиде и припремали се за напорне медитације које су подразумевале праксу м­о­ли­тве из срца и с тиме повезане вежбе дисања. Агрипнија, несаница, добровољно одри­ца­ње од спавања, била је високо поштована форма аскезе и важила је као посебна монашка вр­­ли­­на, а за вежбање ове врлине била је потребна кафа. Зрно кафе било је једно од ма­ло­бро­­јних д­озвољених стимуланса за хришћанске аскете, као што је као седатив против полног узбуђења био дозвољен лауданум, дестилат из мака.

Није познато ко је дошао на генијалну идеју да сушена зрна кафе пржи на ватри, да их са­меље и од те самлевене кафе скува напитак. Као и многи други револуционарни про­на­ла­сци у области цивилизације, и овај проналазак је анониман. Није, међутим, забрањена претпо­­ставка да се и овај проналазак може приписати подручју хришћанског анахоре­ти­зма, јер су се анахорете такорећи по природи свог животног опредељења бавили зрнима ка­фе. Мојој историјској машти могла би да буде сасвим блиска представа о светом Анто­нију који у својој пећини кува кафу, па и у пећини светог Хијеронимуса, западног уљеза у исто­чном анахоретизму Палестине, поред пешчаног сата и лава der Morser, сасвим ми се чи­ни на месту млевење зрна кафе. Облик џезве, у којој се кафа кува, упућује на ви­за­нти­јске облике, а и сам начин припреме, кување млевених зрна са много шећера и ко­нзу­ми­ра­ње напитка у мајушним шољицама указује на византијске навике. Турска кафа би дакле мо­гла да буде анахоретског порекла и служила је превасходно аскези, молитви, бого­слу­же­њу, медитацији и контемплацији. Она је истински хришћански стимуланс.

Такође, није познато када је започео процес секуларизације кафе. У култу­рно­и­сто­ри­јском смислу нуде се две могућности за објашњење: једна је да је напитак анахорета по­стао напитак епископâ (бискупâ), пошто су се они смели бирати само из монашког сталежа. На путу преко епископских резиденција могуће је да је турска кафа кренула на свој по­бе­дни­чки поход у профана културна подручја.

Друга могућност, која такође није невероватна, је да су хришћански учитељи, дидаскали, ко­ји су чинили сопствени сталеж у црквеним школама, преци данашњих професора те­о­ло­ги­је, који сами нису били монаси, али су били уско повезани са анахоретским монаштвом, ка­фу користили као стимуланс за своје теолошке студије и да је кафа преко радних соба про­фесора теологије постала напитак интелектуалаца. Тешко се може замислити да је Ори­ген своје безбројне библијске коментаре и пре свега свој систем хришћанске вере, пр­ви сажетак теологије коју историја цркве има, написао не конзумирајући турску кафу. Цр­кве­ноисторијски извори кажу да је радио ноћима и да му је била потребна читава свита се­кре­тара који су се међусобно смењивали, стенографисали његове диктате или пре­пи­си­ва­ли његове белешке. Пошто и иначе важи као присталица радикалног аскетског идеала, ла­ко­ се може претпоставити да му аскетски стимуланс кафе није био непознат.

Не стоји, дакле, тврдња да су монаси кафу преузели од Турака, већ обратно, Турци, ва­р­ва­рски коњички народ, кафу су преузели од Арапа који су је са своје стране упознали пре­ко несторијанског монаштва које је и иначе извршило велики утицај на почетке ислама. Код муслимана су, такође, пре свега, духовни редови, дервишка братства, развијали ара­пску културу кафе заједно са спекулативном мистиком, са практичном медитацијом и са те­о­логијом.

Дивљим коњичким племенима селџука испрва је недостајала духовна рафинираност која пре­дставља предуслов за аскетску и интелектуалну културу и кафу су користили као сре­дство за уживање. Преко њих је кафа, већ секуларизована, стигла на запад. Када је султан Су­лејман II своју армију довео пред капије Беча, да би царски град Светог римског ца­р­ства немачке нације припојио царству полумесеца и коначно сломио политичку моћ хри­шћа­нског Запада, захваљујући последњем заједничком напору хришћанства под вођством при­нца Еугена сломљен је овај напад ислама, Беч је ослобођен друге турске опсаде 1683. го­дине, а султан је побеђен у боју код Кахлер Берега. У логорима које су освојиле трупе при­нца пронађени су и џакови са сивозеленим зрнима, са којима нико није знао шта да з­а­по­чне, па их нико није ни хтео: људима ова зрна нису била укусна, коњи их такође нису хте­ли, чак и мазге су их одбијале. Међу ратним заробљеницима налазио се и један хри­шћа­нски Украјинац по имену Колшицки који је као хришћанин доспео у турско ропство и ко­ји је сада поново добио своју слободу. Он је познавао тајну тих зрна, обезбедио наоко бе­звредни плен за себе и отворио прву кафетерију хришћанског Запада у Бечу.

Тамо је кафа у потпуности изгубила своју везу са аскетским анахоретизмом. Доспела је у вр­тлог барокне културе и развила многобројне нове изметнуте врсте поред изворне турске ка­­фе, као, на пример, додавање млека које по својој суштини представља потпуну су­про­тно­­ст стимулансу или додавање умућене павлаке. Само преко назива ”капућино” (ca­pu­ccino), којим се означава јака кафа са мало павлаке, одржала се изворна веза са монаштвом и то са монаштвом латинског Запада које ни на који начин није повезано са почецима ку­лту­ре кафе, већ је са своје стране на подручју напитака дало далеко већи допринос у ра­зво­ју културе вина и пива.

На протестантском Западу са својим антимонастичким ставом кафа је све више ра­зре­ђи­ва­на до беле кафе реформисане Швајцарске, у којој неколико капи кафе више не може да има стимулативно дејство, већ евентуално може да изазове спољашње сећање на боју изворног напитка, док се у погледу састава, укуса, масе и психичког дејства несумњиво намеће седативни карактер млека. Једну другу западну форму пропадања представља кафа без кофеина у којој је изворна суштина саме кафе денатурисана. Последњи ступањ де­ге­не­ра­ције достигнут је код Мормона северне Америке: ова млада америчка религија која по­ку­шава да хришћанску историју спасења уз помоћ фантастичне допуне библијског откри­ве­ња преусмери на амерички континент, забрањује својим верницима употребу свих сти­му­­ланаса, чаја, дувана и кафе, и упућује их на подручје непреврелих и стерилисаних во­ћних­ сокова, коме недостаје било каква машта или интуиција.

У­право у религиозноисторијској и црквеноисторијској антитези мормонства изворна повезаност кафе и хришћанског анахоретизма и аскетизма истиче се у својој историјској моћи: овде на Атосу нема жена, постоји тотална забрана свега женског, али је кафа извр­сна – тамо у Јути некада практиковано и данас за будуће генерације постулирано мно­го­же­нство, али тотална забрана кафе: вероватно је нови доказ за тачност хегеловске историје ме­та­физике, по којој се самоостваривање апсолутног духа креће у постављању тезе и анти­тезе, дијалектика за коју се ипак чини да је проналаском кафе у праху, која се може ко­ристити све­страно у најразличитије сврхе и у најразличитијим мешавинама и ко­мби­на­ци­ја­ма, по­ни­штена.

­О свему овоме сам имао времена да исцрпно размислим, док је мој испосник са до­сто­јном спорошћу у својој келији припремао моју шољицу кафе. Након неког времена изашао је смешећи се и носио мајушну шољицу са тацном на зеленом лименом послужавнику. Али поклон госту у очима домаћина још није био потпун: објаснио ми је да је вода из бу­на­ра који куља у мало двориште испред његове келије јесте бистра планинска вода, али да у башти неколико корака одавде постоји други бунар који има најбољу, најслађу, на­јби­стри­ју и најхладнију воду Свете Горе. Тако је са чашом за воду од дебелог стакла, коју је но­сио у руци, кренуо низ климаве дрвене степенице, прошао поред бунара у дворишту, н­е­стао међу смоквама и чокотима винове лозе планинског обронка и након неког вре­­мена вра­тио се са напуњеном чашом која је заиста садржавала изврсну, бистру, слатку, хладну во­­­ду.

­Сада је све припремљено и никад са већом захвалношћу и слашћу нисам попио кафу не­го из руке овог сиромашног испосника који ми је поклонио оно најдрагоценије, што је у свом сиромаштву имао да ми понуди – кафу коју је самлео својом руком и припремио на ва­три коју је својеручно запалио и чашу свеже воде из његовог баштенског бунара”.

                                                         (Ernst Benc, ”Božanski duh i priroda”, Čigoja štampa, Beograd 2005.)