Горка као смрт, а врела као љубав!
Леополд Вајс то јест Мухаммед Асад, врхунски мајстор запажања детаља и сажетог описивања, у својој познатој књизи ”Пут у Меку”, о кафи овако каже:
”По повратку на место нашег логоровања, пуштам камиле да легну и спутавам им предње ноге како ноћу не би одлутале. Зејд је већ запалио ватру и прави кафу. Вода ври у дубоком бакреном лонцу с дугим, закривљеним грлићем; мањи лонац сличног облика стоји спреман уз Зејда. У левој руци он држи велику, плитку железну кашику с дршком дугачком преко пола метра, на којој пржи прегршт кафе на тихој ватри, јер се у Арабији кафа сваки пут свеже пржи. Чим зрна постану светлосмеђа, он их ставља у бакарни аван и истуца их. Затим налива мало вреле воде из већег лонца у мањи, сипа смрвљену кафу у њега и примиче га ватри да тихо проври. Кад је напитак скоро готов, он додаје неколико семенки кардамона да буде горчи, јер, како се каже у Арабији, кафа, да би била добра, мора бити ‘горка као смрт, а врела као љубав’.
* * *
‘Још немаш нове жене?’ – нашта ја једино могу одговорити осмехом и слегањем рамена.
Емир ибн Мусаад рече:
‘Уморном путнику нису потребне жене него кафа!’, и он узвикује:
‘Кафа!’.
‘Кафа!’, понавља слуга до емира; онај на самом крају реда преузима повик ‘Кафа!’ – и тако док коначно церемонијални налог није достигао капију дворца и одзив изнутра. Ускоро се појављује слуга носећи традиционални месингани суд за кафу у левој и неколико малих шољица у десној руци, налива прво емиру, затим мени, а онда послужује друге госте према њиховом рангу. Шољица се пуни једном или двапут, а кад гост покаже да му је доста, поново се напуни и дода следећем”.
(Muhammed Asad, ”Put u Meku”, El-Kalem, Sarajevo 2004., стр. 51 и 137)