З б о р е њ а

 

Пре 12 година добио сам један необичан позив – да служим у центрима где су долазили угла­­вном млади људи, најпре измучени разним психологијама, а затим таблетама и алко­хо­­лом, а понајвише оних који су прошли кроз пакао хероина. Било ми је чудно, нисам се ти­­ме бавио и нисам имао искуства, а на питање шта би требало да радим, одговор је био:

”Да са две речи у неколико минута убодеш у центар и покренеш на размишљање! Оно за шта би некоме требало много времена и разговора. Дакле, оно што и иначе радиш у ра­зго­во­рима”.

Изазовно. Прихватих.

Прихватих и нагледах се и наслушах разних људских мука, горчина, рана, ожиљака…

То је била реална слика друштва, породице, Цркве, школства… Слика реалности о којој ре­­­тко ко хоће и да размисли, камоли да чује те муке, а тек да нешто истински уради у вези с тим општим распадањем у мору разних дрога: егоизма, доказивања, иско­мпле­кси­ра­но­сти, вла­стољубља, површности, илузија…

Плативши цену својих наивности на разним нивоима и у многим областима, одавно сам ра­­­шчистио са паровима морално–неморално, лепо–ружно, грех–врлина, па ми је ме­ри­ло по­­стало само једно: истинска свесност и разумевање. Суштински део тога је и ”сећање на смрт”, на своју смртност, свест о томе да сваког тренутка могу да умрем. Како сам жи­вео, од чега и у каквом стању сам умро, каква ми је сахрана, да ли је и ко на њој… А тек кад је реч о ономе и о Ономе иза свега тога… То у мени постоји и траје још од 1983. го­дине, када сам у Призренској бо­го­сло­вији први пут чуо неке од молитава пре спа­ва­ња:

”Човекољубиви Господару, неће ли ми ова постеља бити гроб или ћеш душу моју бедну још обасјати даном?”,

”О, Господе мој и Творче, Ти који не желиш смрти грешнику него да се обрати и жив бу­де, дај обраћење и мени…”,

”И дај ми, Господе, да ми сан ове ноћи прође у миру, да бих, уставши са скромне по­сте­ље, угађао пресветом имену Твом, у све дане живота мога…”.

Укратко: с једне стране – лепота Божја привлачила ме на разне начине, а с друге – др­ма­ло ме свакодневно осећање своје смртност.

Кад би неко од момака изразио жељу да разговарамо, са најдубљим поштовањем и скроз на миран начин износио сам суштину онога у шта сам веровао да је истина, па сам не је­дном­ сви­­ма њима овако говорио:

”Вас годинама етикетирају и осуђују да сте овакви или онакви. Ви и јесте правили разне гре­шке, грехе и лудости, али, верујте ми: ја сам луђи и грешнији од свих вас заједно! Не знам које су коначне истине, али одлично знам шта није истина, не могу да кажем да знам шта је и каква је права љубав али одлично знам шта није”,

”Јасно је и знамо од чега ћеш да умреш, а каква ће ти бити сахрана?!…”.

Зато је и моје прво обраћање њима било у вези са тим. Нисам научник ни професор, па ни­сам ни говорио тако, него сам, без икакве претходне припреме, ослушкивао, хватао не­чи­­ји поглед у делићу секунде, општи шмек целе те атмосфере, па сам онда говорио, у ”овде и сада”. Ту су били врло битни и звуци из природе: певање птица, лавеж наших паса и мјаукања ма­чака, врекање коза… разне мелодије кише, грмљавине, дувања ветра, пуцке­та­­­ња дрва у ватри… али и мириси пролећа или јесени, хране из кухиње и трпезарије, ра­зних зачина, тамјана, грожђа, сапуна и шампона… Сунце, Месец, звезде, као и облаци и чи­­ст ваздух битно су утицали на све.

У изнајмљеним сеоским домаћинствима, у природи, своју муку мучила су и покушавала да, са својим манама и врлинама, нешто учине четири центра унутар једне те исте приче. За три године ра­да упознао сам стотине момака. Били су из свих крајева Србије, Босне и Хе­­рецеговине, Црне Го­ре, Македоније, из неколико земаља Западне Евопе па чак и из Аме­­рике. Поред мно­го­бројних разлика, баш све њих спајало је само једно – иста мука.

Пробуди се, расвести се, дођи себи, сабери се… Све су то нијансе које у себи има стара реч: збор. Ми бисмо се сабрали, сели као људи, с поштовањем разговарали.

Саберемо се, направимо збор па зборујемо и зборимо, сабрано разговарамо.

Много тих момака, као и родитељи неких од њих, свако из свог разлога, молили су ме да то што говорим буде снимљено, да би могли да слушају. Лепи и вредни прсти једне добре и миле душе пренели су тај глас у слова. Тако су из тих зборења настала ова Зборења.