Читање себе или читуље?

 

Напомена: из много разлога, три тачке у загради или један иницајал служе уместо пуних имена или назива.

Да ли сте, ви људи, гледали филм ”Видимо се у читуљи”? Знате о чему се ради? Зна­те да су у дневним новинама увек и читуље? Чини ми се, неки пут, да сам до­садан и са­мом себи по­дсећајући вас на чињеницу да ћете ускоро бити мртви ако ду­боко не схватите сво­ју лаж, сво­­ју глуму, своју несигурност, своје неповерење у себе, своје знојаве дланове, дрхта­во грло, аритмију срца, своју маску, своју глуму, своју опчињеност спољашњим до­га­ђа­јима, другим људима, туђим мерилима, своју изра­нављеност због многих и јаких жеља ”да имам ово”, ”да будем оно”, обману свога лажнога ”ја”. Вама је то важно, пошто су вам та­ква мерила. Тешко је да сада поверујете у ово што вам причам. Ти немаш поверење у себе, ка­ко би онда имао у мене?! То је немогуће! Теби су важне спољашње ствари, важно ти је да ти то видиш својим очима, да се твоје ”ја” у то увери. То сам и донео – да твоје ”ја”, да тво­је жеље и твоје маске виде својим очима ово што вам причам.

Дакле, сећате ли се… ко је био у цркви на литургији на дан кад се слави свети (…)? Морао сам да поменем тог човека који је, пошто сам сада овде дошао због ра­зго­вора, до­лазио на ра­­зговоре, који је долазио на исповести и био милог, нежног, уми­љатог, ку­лту­рног, љу­ба­зног, финог изгледа и који је имао ту универзалну маску у виду сталног осмеха. По­што је он неко ко не верује ни себи, како би веровао Бо­жи или вама? А што би тек мени ве­ровао, упр­кос томе што је долазио на те ра­зго­во­ре, на те исповести? Зашто помињем ра­зго­воре и испо­­вести? Да те то не обма­не. То лепо звучи, ти се у својим очима на тренутак осе­ћаш ва­жним, или се осећаш не­ка­квим хришћанином, јер идеш на исповест. Џабе ра­зго­вор, џабе испо­вест, му­чиш и себе, мучиш и мене; губиш време, и мени губиш време ако не схва­тиш да и ра­зго­во­ри и исповести могу да буду нова, али много префињенија обмана. ”Дро­­ги­ра­ју се сви, па ћу и ја.” ”Сви носе ту марку патика, па ћу и ја.” Пошто је ово Це­нтар ко­­ји се до­га­ђа унутар Цркве, хришћанске, и ”сви се нешто крсте, па ћу и ја”. ”Мно­ги иду на ра­­зго­вор и на исповест, па ћу и ја.” Опет те ”мува”, обмањује, твоја не­си­гу­рно­ст, тво­је не­по­ве­ре­ње у себе. Добро размисли кад треба да буду разговори и испо­вести. Не­мој да губиш вре­ме ни себи, ни мени. О чему ћемо да разговарамо?

Ве­­рујем да, ако не сви, али мно­ги од вас осе­ћа­те са моје стране велико поштовање, искре­­­­но по­штовање. Вероватно многи имају ути­сак да их нико никада није по­што­вао тако. То није не­ка психолошка ”цака”, тиме се не служим и не користим то. Стварно те поштујем, више не­го што ти себе поштујеш. Кад те слу­шам, стварно те слу­­­шам. Можда ће да звучи чак и пре­терано, али мени је више стало до те­бе, него те­­­би до себе. Зашто ми је стало? Зато што во­лим живот, волим што постојим, во­­лим што знам дивне људе, волим што се сад ту чује ова мачка – она је израз жи­во­та, израз овог постојања. Волим овај ми­рис трпезарије, ку­хи­ње, волим мирис та­мја­на, во­лим ли­­ту­рги­ју, волим кафану, волим да слу­шам музику и волим да свирам. Зна­чи ни­шта се­нза­ци­о­на­лно, али те наизглед баналне ства­ри су велика светиња. Ако то не схва­тиш, твоји ја­дни ро­дитељи, који не знају како и шта с то­бом, на­јдо­бро­на­ме­рни­је ти нешто пре­дла­жу, нуде. На­­јдо­бро­намерније. Не осу­ђу­је­мо их, не дај Бо­же. Они јадни не­мају у виду једну чи­ње­ни­цу да, као што је пре много ве­ко­ва ре­као, ако се добро се­ћам, свети Василије Велики:

”Ако се добро не ура­­ди на добар начин, онда није до­бро”.

Ви сте из незнања и несигурности ”мували” своје, они сада из незнања и стра­ха и бри­ге и же­ље да вам буде добро, ”мувају” вас. Па сходно томе, сви имају пла­нове с вама: ба­бе, де­де, родитељи. Сви, сви, сви. Нико тебе не пита где си ти ту и шта ти хоћеш.

Имам је­­дан ути­сак већ месецима, нисам хтео да га раније по­ми­њем, јер сам чекао да ми то сазри. Жи­вот није план и програм, нити математика, не­го је неко непрестано преливање и онда не мо­­жеш тек тако да кажеш било шта о не­ким суптилним појавама. А већ данима и ме­се­ци­ма ра­змишљам и имам утисак да, не сви, али многи родитељи или рођаци, кад дођу овде, има­ју један осећај пре­зи­­ра према свима: према теби код кога су дошли, а дошли су јер су мо­ра­ли, а још ве­­ћег пре­зира према нама који имамо ту неку одговорност, нека за­ду­жења. Про­ве­­рио сам то са неколико искусних људи, питао сам: ”Да ли је тај мој ути­сак ла­жан или стоји?”. Ка­жу да стоји, јер су годинама у овоме, па су се на­до­жи­вља­­­вали тог пре­зи­­ра.

Да­кле, Н. је много пута долазио на такозване ра­зго­воре, испо­вести. Ђ. исто. Шта је сад с је­дним, шта је с другим? Да ли разумеш, да ли видиш једну просту чи­ње­ни­цу као што са­да ви­диш ове чиније испред себе и ме­не?  С-в-о-ј-е-в-о-љ-н-о-с-т! ”Ја” и ”м-о-ј-е  ж-е-љ-е”! Је­дан је у гробу, а други, на­жа­­лост, беднички живи већ данима. При­чам о љу­дима који су ми дра­ги, причам о љу­дима не осуђујући их, причам о ва­ма­ којима ће исто то ускоро да се де­си ако ово не разумете. Помињао сам прошли пут­ и једнога и другога. Се­ћате се, да не по­на­­ва­љам то сада. Кад ти се год деси то тво­­је­ ”ја”, које тобом господари, ко­је те дрибла и игра пинг-понг, кад ти се десе ”т-в-о-ј-е  жеље”, ”т-в-о-ј-а  права”, кад те год то ”ја” и ”моје” му­чи, сети се овога са­да. Дакле новине (…), датум тај и тај. Тад сам вам при­чао, ко је био у цр­­кви… И уме­сто да Н. слави, да чашћава другаре, да вас овде части, живео је са вама ме­се­цима… Па, има ваљда једнога човека са којим се збли­жио? Нема, нема – ”Ја” и ”мо­је” не­ма­­ју човека, немају светињу, немају Бога, не­ма­ју живот, немају ништа!!! Само је ”ја” и ”мо­је” жеље, планови, фантазије… Е, уме­сто да он вас части или да ње­го­ви часте, знате ли шта је би­ло? Ово је било: читуља у новинама! То ће да бу­де и с тобом.

Ко ће наредни да уђе у ову читуљу овде? ”Ти” и ”твоје”. ”Ја” и ”моје”. Да ли разумете о че­му вам при­чам? Новине. Вама је ово битно. Зато сам их донео. Да не буде: фа­нта­зи­рам, до­сађујем, стално причам о смрти и о животу. Да, причам! Због тога сам овде. Да, и због ви­­цева. Лепо је што имате билијар. Да сте живи и здрави, нека има ко да ди­же тегове и да уда­­ра у џакове, да мењамо музике и да слушамо, да гледамо ко­нце­рте… Ја уживам у томе, то је нормална ствар, али све то део је шире приче, а це­нтар је: да ли ћеш уско­ро да будеш жив или мртав. Ево, да видите мало ближе. Пи­тајте се ко ће да буде сле­де­ћи. Зар треба да но­­вине живе од вас и ваших читуља? Да погребна предузећа живе од вас? И сад гледај – тво­­ји фантазирају, пошто и ти фа­нтазираш: посао, кућа, оженићеш се, има­ћеш децу, има­ћеш потомке. Не знам ка­ко се зову они материјали за куће, оне специјалне ци­гле, фасаде, изо­­лације, спра­то­ви, гвожђе, бетони и… тап: читуља! И онда иде гробље, иду мермери, иду златна сло­­ва! Можеш мислити?! Десет евра кошта једно слово твог име­на! Иде спо­ме­ник, иде ограда – вероватно од злата, од драгуља, од дијаманата, не знам од че­га. Иде тво­­ја биста у наставку јер си млад човек, па ће се родитељи потрудити, јер су те мно­­го во­ле­ли. Да сви виде како је твој гроб најлепши на гробљу.

Је ли то смисао твог жи­во­та, брате? Јеси се због тога ти зачео? Јеси ли рођен и живео да би теби био много леп гроб од мермера, од злата? Не знам да ли вам сада нешто значи ова Н. слика. Пи­та­јте се и ви и ваши кад вам дођу у посету. Ово им покажите, да­јте им, умно­жи­те, одшта­мпа­јте. Живот је много велика светиња да бисмо се ми по­­на­ша­ли као да је то је­дан вашар, је­дна забава, дочек Нове године… ”Сви чекају, па ћу и ја; летују сви, па ћу и ја…” За­бо­ра­вљаш и ти, и твоји, и они који су ти ме­ри­ло: сви се ра­збољевају, умиру, па ћеш и ти. Али, ти си само славио рођендан. Ко ће сад да сла­ви Н. рођендан? Нема. Туга. Мука. Хтео сам само да вас по­но­во за­мо­лим да ово видите, да разумете зашто на свакој ли­ту­р­ги­ји чи­та­мо оне мо­ли­тве за по­­ко­јне, укључујући и молитву за Н. Ја бих к’о обичан човек био с тобом  код те­­бе, код ме­не, у кући, у кафани, на венчању, на слави, на крштењу, а не да те гле­дам у чи­ту­­ља­ма. Ако је твоја жеља читуља, то ћеш врло брзо да имаш, много брзо. Ка­жем: тво­ја же­­ља, а врло добро знам да о томе ниси ни размишљао. Али, ево сад ра­зми­шљај каква је, у ства­ри, твоја жеља. Куда те она води? Води те у читуљу. Да­кле, мо­лим те, да се не ба­виш ч-и-т-у-љ-а-м-а, него ч-и-т-а-њ-е-м себе и својих обма­на, сво­јих заблуда, илу­зија и фа­­нта­зи­ја, читањем најдобронамернијих жеља и пре­дло­га, читањем ове атмо­сфе­ре овде… Да са пу­ним благословом одавде одеш к’о чо­век, к’о господин. Да ти је лепо да дођеш. Ако ти је про­блем, да дођеш; ако ти је, не дај Боже, ”фрка”, да опет дођеш, али да дођеш к’о чо­век. Али да би дошао к’о чо­век, значи да треба да одеш као човек. Тад, да ли ћеш ти и да­ље да те­раш своје… Твоји ће да терају своје… Текст… Читај га наглас. Читај, молим те!

Па­мти­ће­мо те с љу­бављу и чувати. Време не лечи, оно је неми сведок бола и туге за то­бом. С нама је лик у мислима. Знао си колико те волимо, али никад нећеш сазнати ко­лико па­ти­мо и колико нас остављаш неутешне. Мајка и брат

Какав ће текст да буде испод твоје слике? Питај родитеље. Какав ће текст – хоће ли да ста­­ве неку пе­сму, неки стих, само једну реченицу…? А? Размислите о томе. По­не­си­те је­дну сли­ку, по/кажите својима. Поново вам кажем: не осуђивање, не мржња, него ми­рно ра­зми­шљање о томе да ли ћу баш ја ускоро да будем у неким новинама. Не мо­ра да су ове, мо­гу да буду неке ло­калне, непознате. То како је Н. умро није Божија во­ља. Он од изо­би­ља живота није умро, умро је од свог ега, од свога ”ја”, и ”моје же­ље”, и ”моје ко­мби­на­ци­је и планови”. Ај му­ченик што је умро, али је са њим погинула и не­ду­жна девојка, је л’ та­ко? Она је на лицу ме­ста погинула.

То је наш его. То смо ”ја” и ”моје” кад терамо само и је­дино по своме. Нема Бо­га, нема живота, нема до­­бронамерних људи, нема пријатеља, не­ма ничега –  има само ”ја”, и ”моје”, шире и ве­­ће од васионе. То је главна дрога. Све друге дро­ге су мали део те гла­вне дроге, це­нтралне, која постоји од Адама до данас: ”ја” и ”мо­је”! Страхови, до­ка­зи­ва­ња, не­сигурности, неповерења, кобајаги живот, кобајаги ово, фенси ово, фенси оно и оста­ле фенси фантазије. Тачно је и тужно то. Шта мислите? Ђ. је до јуче био са намa. Шта ће сада да буде са њим? Како вам се то чини? ”Мајка болесна, отац не мо­же да ради, брат треба да се жени… Савест, гризе ме савест…” ”Чекај, Ђ. бра­те”, причамо му исту при­чу нас тројица, ”ни­је то!”. Е не, ”савест”. Еј, ”са­вест”! Сад га та иста савест, ко­ју је помињао, гризе што ни­је дошао као што је обе­ћао. Не знам да ли Г. гризе. И он је долазио на разговоре и на испо­ве­сти.

Не­мо­јте да вас обмањују разговори и испо­ве­сти. То теби звучи фенси у твојим ме­ри­ли­ма. То је сад модерно унутар овога круга, па ”ајде мало разговор, нека испо­ве­ст”, тако. ”То ра­де сви, па ћу и ја.” Немој да се мучиш и да мучиш мене. Немој да гу­биш време и себи и ме­­ни. Разговараш? Разговарај. Ако се испо­ве­даш, исповедај се. Сети се да су сви они ра­зго­варали, па онда види кол’ко је то њихово би­ло искре­но. Кол’ко? Пет пута сам питао: „Ђ. брате, опрости што те питам, имам ути­сак да ти је лице исувише исто. Кад си тужан, кад си радостан? Кад плачеш од ту­ге, од муке, од патње, а кад ти иду сузе од смеха? Никад то нисам видео”. Је л’ га не­ко од вас видео тако? Ја признајем, нисам стално овде, па не знам. А је л’ га неко ви­део да му иду су­зе од смеха, или сузе од туге, од муке? Ето, ”ма­јка болесна”, па пла­че? Ја нисам. Можда је не­ко. Е сад, каква савест? А пази, то је опа­сан разлог, јак ра­злог, рационалан разлог, звучи мо­ћно. ”Мајка болесна, отац тешко живи, те­шко ра­ди, брат треба да се жени…” Јесу ли то би­ли разлози? Не знам да ли има још не­ки… ”Ја морам да допринесем”, то му је била гла­вна реченица кад смо бар три или пет пута ра­зговарали. Разговарали?! И сад, како до­при­но­си? Узајмљујући се. Не ка­жем ти: ”Дро­ги­рај се”, не кажем ти: ”Не дрогирај се”, само те молим да ли разумеш за­што је­дно, а зашто дру­го. А биће свакако како ти одлучиш. Откуд знам? Отуд што ра­дим оно што хоћу, али ра­зумем то. Кад служим литургију, разумем шта ра­­дим.

Сад разумем шта радим. Дрмам вас, уништавам вам его, терам вас у муку ра­зми­шља­­ња о смр­ти. Намерно то радим. Зато сам овде. Не причам вам о најновијим фешн-мо­де­лима, не по­­мињем вам најновије порно-клипове, ви то знате. Не причам вам ништа о те­ни­су, о нај­но­­вијим албумима, све то лако можете да сазнате. Причам вам оно што на­јмање желите да чу­­јете. Знате ли зашто вам то причам? Зато што већ одавно знам да ће мо­жда и мене неко да стави у неку читуљу. Ових дана, сад кад се враћам, или ноћас у сну. Па-па, ајде здраво. Го­­тово. Толико. Дотле. К’о човек, а не к’о роб, не к’о робот. Наравно, и да­­ље поштујем сва­ко­­га понаособ и све заједно. Твоја одлука је твоја одлука. Само се питај: ”Ко то у мени одлу­­чује? Који ‘ја’? Прави, лажни, исфантазирани, или онај који је истинити?”. Ви­­диш, сви има­ју пла­нове с тобом – тебе нема нигде. Нико те не пита да ли ти хоћеш не­што. Ма, ка­кви. Зашто те не пита?

Нико ти не верује. Зашто ти нико не верује? Зато што ти са­­­мом се­би не верујеш. Немаш по­верења у себе. И они то виде. И не верују ти, на­ра­вно. Ка­­ко ће да изгле­дају твоја дру­же­ња са другим људима? Никако. Туга и мука. Не­знање. Ци­ркус.

Зато што ти не знаш да се дружиш са животом, са постојањем, са хра­ном, са то­но­ви­ма, са жи­вотињама, са биљкама, са ватром кад је ложиш или кад се грејеш, са водом кад се ку­паш…

Не знаш да се дружиш сам са собом. Вечито за­ба­ве. Требају ти аплаузи од других ка­ко си ти супер, како ти вредиш, како си ти изу­­зетан, требају ти филмови, рекламе, спо­то­ви, тре­бају ти порно филмови, треба ти да гледаш како други људи на неком клипу или фи­лму је­ду. Ја ти кажем: теби тре­­ба храна испред тебе, а не на екрану. Направи храну, па је је­ди, а не да гледаш мртав гладан како други једу. Од тога немаш ништа.

Теби треба ду­би­нски секс који тра­је, који је лепота, који је Божији благослов, који је све­ти­ња, који је шмек, ко­ји је ме­рачење, а не порнографија. Теби треба да запеваш, да за­и­граш, да засвираш, а не да нон-стоп мењаш канале, дрндаш оне даљинске, она чуда. Теби тре­ба то испред те­бе, у тво­­јим рукама, а не у туђим. Не мешам ти се ако си то ти. Гледај и да­­ље ка­ко се други се­кса­ју, гледај и даље како други певају и играју, како други је­ду. Тво­ја­ ствар, наравно.

По­шту­јем слободу, ради шта хоћеш. Али кад кажеш: ”Хо­ћу да ра­зго­варамо”, или, ”Хоћу исп­о­­вест”, молим те да ми не ствараш проблем, јер не знам у том тренутку с ким ра­зго­ва­рам од гомиле која је у теби. С ким тачно разговарам? ”Хо­ћу исповест.” Ко се та­чно баш тад исповеда? Молим те само то, дакле, да ми ка­жеш, да ми буде јасно, да се не мучим. Не ба­вим се, ви сте то приметили, ни психоанализама, ни сугестијама, чак не дајем савете. Не во­лим да дајем савете! То је ружно: да ти ја саветујем! Нисам тип који дели савете, на­гра­де, ни казне. Са­мо те, пошто сам се наплаћао неких цехова, неких школа и не­што сам схва­тио, па сам дубоко благодаран и Богу, и животу, и дивним људима, и целокупном овом по­стојању, увек подсећам да не размишљаш у категоријама пинг-понга, или једно или дру­го. Увек ти помињем трећу ствар, па надаље. То ће да те спаси. То ће да те са­чу­ва. То на­ди­лажење пинг-понга. Сви су играли пинг-понг с тобом: породица, шко­ла, друштво. Сви, сви, сви, сви. Зато што си ти пристао на игру пинг-понга. Сам са со­бом играш пинг-по­нг. Час си као миран, час си као тужан, љут. Ниси ни истински ми­­ран, а ниси ни исти­нски ту­жан. Као миран, као тужан. Јер, да је другачије то би ти се видело на лицу. Живи љу­ди. Мо­ра да се види.

Ти си направио од себе да си по­­тпуно незанимљив човек. То је страшно! Ама, не­за­ни­мљив скроз! Производ. Је­дан производ. Исцрпљен, изнурен, искоришћен. Само оста­је још је­дно: да се баци! У гроб! И да се из културе, кобајаги љубазности, твоја слика ста­ви у не­ку читуљу, у неки рам, да те неке новине одштампају. Ето то. Само још то једно оста­је.

Тво­ји су умо­­рни од тебе, јер си ти уморан од самога себе. О-д-а-в-н-о, од тог лажног се­бе, мр­тав си уморан од тога. Отуда ти је, у тако мало година, толико ”сморено” лице. Стра­шно. Не­ма туге, нема радости. Дубоке, истинске. Нема љутње, нема среће… смисао жи­вота… уско­ро… Чудо на једном најнижем нивоу је исто чудо, мора да се поштује. Али, ако је твоја зга­ђеност над таквим лажним собом велика, онда ће твоје истинско себе, право ”ја”, бо­го­ли­ко, достојанствено, господско, да се роди. Чим у себи видиш достојанство, љу­бав, вредност, доброту, мир, одмах ћеш да поштујеш то у другима. Одмах ћеш да видиш то у њима, па чак ако тај други то не види у себи, тај зачетак, заметак, то нешто мало, то једно се­ме, али ти видиш то другачије, видиш као целину.

Ц-е-л-и-н-а! Целовито посматрајте ства­ри. Цело­ви­то доживљавајте ствари. Кад се купаш – купај се целим бићем. Кад једеш – је­ди целим бићем, осе­ти то што једеш. Кад радиш – ра­­ди целим бићем. Кад уживаш – уживај це­лим би­ћем. Кад спаваш – спавај целим бићем. Жи­­вот, ово постојање, је  ц-е-л-и-н-а! Нису де­­ло­ви, нису разломци, одломци, ши­зо­фре­ни­је, него је  ц-е-л-и-н-а! Па кад видиш це­ли­ну, то је  и-с-ц-е-л-е-њ-е, то је терапија, то је ми­ли­­на и лепота. То ти желим. Због тога те сад  шо­кирам другим стварима. Мало пре смрт и чи­туље, а сад лепота и милина. Да, јер су обе мо­гућности у теби: и да будеш у читуљи, и да будеш пун лепоте и милине, благослава и бла­годати, и свега. Па сад, ти бирај. То је већ тво­ја ствар. Хвала на пажњи!

1.феб. 2009.