„Дођи и види!“

Ова данашња недеља, пошто је свака посвећена нечему или некоме, зове се Не­­­де­ља пра­­вославља. Постоје разна славља, разним поводима и није лако да се дође до пра­вог сла­вља. Често обмане неко лажно славље, лажна празнична еуфорија, неко ла­­жно победничко ра­­­сположење. Отуда није лако да се дође до п-р-а-в-о-г  с-л-а-в-љ-а, а данашње еванђеље по­­­свећено је управо нечему што има везе са правим сла­­вљем. Дакле, тај дијалог између Фи­ли­­­па и Натанаила, кад Филип њему каже да је Исус ту, а Натанаило прво не верује… Из тог ма­­лог, презреног места које се зове На­­­зарет… То место ће некима бити познато једино мо­жда по рок-групи која се тако зо­ве, али је оно по нечему другом, много битнијем познатије. Оно је било презрено и На­­­та­наило искрено каже: ”Може ли шта добро да буде отуда?”. Про­­­сто је не­мо­гу­ће,­ јер је тамо све друго, само не добро. А Филип њему каже:

”Дођи и ви­ди!”.

То је су­шти­­на правог славља, суштина праве вере: да ти лично дођеш и видиш. Не за­то што ти је неко рекао: ”Ево ти књига!”. Или су твоји преци нешто славили, па сад и ти сла­­в­иш; или је то модерно – сви, па ћу и ја да ту будем нешто као пра­во­сла­вац. То је све бе­звезе, и мука, и јад.

Најбоље је кад ти лично д-о-ђ-е-ш  и  в-и-д-и-ш. Се­ти­­те се увек, кад причамо о ре­чи слобода, да се она на грчком каже еле­фтхе­риа (ελεφθερία), а да је та реч од гла­го­ла који значи: долазити – долазити себи, до­ла­зити Богу, до­ла­зи­ти це­лини, долазити том правом слављу.

”Дођи и види!”

Свачега си се нагледао у жи­во­ту, много пута нам се учи­­нило да је нешто овако, а ни­је него је онако; много пу­та смо нешто превидели, не­до­ви­де­­ли, имали смо про­блем са тим видом, у неку кра­­јно­ст смо ишли. Или нисмо видели, или смо пре­ви­де­ли, или смо мислили да смо исти­­нски нешто видели. Није лако доћи до правог сла­­вља. Није лако доћи до пра­вог ви­ђе­ња. Имајте у виду ваше свакодневне, сва­ко­тре­ну­тне умне комбинације које вам се чине као лепо виђење нечега, живота и по­сто­ја­ња и бу­ду­ћно­сти. Имајте у ви­ду да нимало није лако да се разлучи истинско ви­ђе­ње од кобајаги виђења. Нимало ни­­је лако. То је нешто до чега се постепено долази.

”Дођи и види!”

Исус му ка­же: ”Ево Израeлца у коме нема лукавства!”. Видите, ово данашње лу­ка­во по­стојање, лу­кав начин живота, лукаво долажење до нечега, лу­ка­во довијање, лу­­ка­во управљање љу­дима, лукаво интересно дружење међу људима, није ништа но­во. И тада је било то­лико много лукавства, да је било страшно. Због тога Христос на­­гла­шава: ”Ево Израe­лца у коме нема лукавства!”.

Лукавство је ствар незнања, ствар сла­бости, ствар невиђења, ствар недо­ла­же­ња, за­тварања, слепила у односу на друге љу­де, у одно­су на себе; лукавство је жеља да се ола­ко до нечега дође, да се одглу­ми, да се не­ком комбинацијом нешто успе. Оту­да врло је ва­жно да се стално пи­та­мо да ли смо и, ако јесмо, у којој смо мери ми лу­ка­ви. Да ли је то лу­кавство, ако га има у нама, наш избор? Или одакле је то? Како смо до тога дошли? Откуд то у на­ма? Его и ум и ње­го­ве непрестане лудорије су увек лукави. Увек, увек, увек! Лукавство је хра­­на за его. Умне, лукаве комбинације хра­на су за его, его не може да живи без то­га. Очи­стиш ли се од лукавства, очи­сти­мо ли се од умних, кобајаги паметних ко­мби­нација, его оста­је без хране. Лаж ”пу­ца” и онда твоје истинско ”ја” почне да цве­та, онда ти до­ђеш и ви­диш да је то тако.

Каже даље Христос Натанаилу: ”Пошто сам ти рекао да сам те видео (то зна­чи ви­део га на даљину), ти верујеш”. И онда му он каже: ”Ти си син Божији”. А он му ка­же: ”Ви­де­ћеш и више од овога”.

У ономе што је мало пре читано помиње се дру­го васкрсење, не за­бо­равите то. По­стоји прво и друго васкрсење. Постоје ра­зна ту­ма­чења тога. У нашем слу­ча­ју вр­ло је важно да имамо у виду, да нас не обма­не за на­шу причу, прво васкрсење: у овом случају кад неко овде дође као авет, као хо­­да­ју­ћи леш, а онда се освежи, на­кон изве­сног времена… Примећују и други, при­ме­ћује и он сâм да се много осве­жио. Рецимо да је то прво васкрсење, оно се одно­си на те­ло. Али, данас смо чули да је кључно друго васкрсење, а не прво. Јер то дру­го… оби­чно већина дође до њега и обма­нути оним првим васкрсењем, осве­­же­ним телом, ми­сле да је све готово. Да је то – то. Није! То тек тада почне, то друго ва­скрсе­­ње. И та­кође, што данас чусмо, да нас наши греси и обмане не заводе. Значи: гре­си и обма­­не да нас не заводе!

Отуда вам кажем ово, говорећи и себи наравно, да ни­је ла­ко да се испу­ни то: ”До­ђи и види!”. Истински дођи и истински види. Да тај до­лазак бу­де твој дола­зак, а не да би некоме угодио, као што се често дешава; да то ви­ђење бу­де твоје виђење, твој увид, без икаквих туђих наочара, него ти гледаш. Све­сно, са ра­зумевањем: дођи и ви­­ди. Сећајте се тих речи – у њима је све!

Дођеш ли се­би, а се­бе­познање је и богопознање – до­ћи ћеш и до Бога. Дођеш ли до истинског себе и до Бо­га – до­ла­зиш до целине. Дошавши до целине – исце­љујеш се. Кад ти увидиш не­што, онда, у на­ставку, не постоји у теби љутња, не постоји гнев, не постоји мржња пре­ма не­ко­ме, јер ти то није наметнуто, него је то твоје ви­ђе­ње изну­тра и онда у том и таквом ви­ђењу, само и једино, можеш да растеш, да ти ни­је мучно, да ти није на­метање, да ти није смарање и досада.

Та ружна реч смарање, сетите се, има ве­зе са смрћу. То ни­је случајно тако. А до­са­да је очајање, печење од муке. Смарање и до­сада – не тре­ба вам други пакао. Не тре­ба никоме други пакао кад је неко у том ста­лном сма­ра­њу и досади и у односу на себе, и у односу на другога. Нека ти до­са­ди та досада! Или зар те не смара више то непрестано смарање, па са обе те огавне, ја­дне, бедне, на­јгоре могуће ств­а­ри, је­дном заувек не рашчистиш?!

Живот је, мили љу­ди, д-о-л-а-ж-е-њ-е!!! Смарање и до­са­да је тоњење у месту, не­ма долажења –  има одлажења на дно и на дно. Дођеш до дна, кад оно – још једно по­сле. Ти својим но­гама или главом про­бушиш још, и тако у бескрај. То је досада. То је смарање, не­до­лажење, једно мртвило, дакле, а не: д-о-л-а-ж-е-њ-е. Сма­ра­ње и до­сада су сле­пи­ло. Ми смо толико мно­го навикли на то стање лукавства, на то ста­ње полумртвила, ода­вања утиска да жи­вимо, да ни не примећујемо колико смо сле­пи. Тако, еле­­ме­нта­рно само гледамо не­што, па и то врло често не видимо… ово нај­ма­­теријалније.

”До­­ђи и види!”, да­на­шња порука су правог славља. Ми смо на много начина, се­ти­те се, и ја и свако од нас, од детињства наовамо, много пута славили. Данас је Осми ма­рт. Ето, ви­ди­те како је жи­вот доказ овога што вам причам. Осми март, Дан же­на… И ту су се многе по­вр­шне же­не упецале, борећи се против мушкоцентричних пра­вила и ме­рила. Наводно су се избо­­риле за неки свој дан. Еј, а остали дани чији су? Кога су? Глупост и илузија! Пра­вој же­ни, женственој, сваки дан је њен дан – њен пра­зник! Осми март је илузија је­дног дана. Од толико дана, само један дан?! Шта је са оста­лим данима? Видите ли, ви, како то фу­нкци­онише? Па сад ти треба, јер је то та­ко неко рекао, да својој ма­јци, сестри, жени, ћерки че­ститаш 8. март, јер то сви ра­де. Колико је то глупо! Че­ститај јој сваки дан, нека јој је сре­ћан дан, отуда и по­сто­ји поздрав да срећан дан не­коме желимо. Ето видите како неу­ви­ђа­ње до­во­ди­ до му­ке.

У току овог поста увек је шанса за повратак, за долажење себи, за ви­ђе­ње сво­га сре­дишта. Гледали смо целога живота по периферији и са периферије, а пост је по­ку­шај наш, наша ша­нса, наша жеља да дођемо и видимо мало своје средиште, свој це­нтар, јер овако смо н-е-у-р-а-в-н-о-т-е-ж-е-н-и; нисмо у средишту, у кра­јно­сти­ма смо и онда постајемо пи­нг-понг лоптица са којом се играју други, а и сами са со­бом се играмо. То је чу­до: ми лажни са собом лажним се играмо, на то сам, на­ра­вно, ми­слио.

”Дођи и ви­ди!” су Филипове речи. Обратите пажњу, нема никакав други на­чин. Да те нико ни­кад не лаже: традиција, мода или нешто друго… Ти дођи и ти ви­ди! Колико је то ве­­ли­чанствено, те Филипове речи упућене Натанаилу да се лично уве­ри. Он му ни­шта не на­меће, не силује му слободу, он га не убеђује, не ми­сио­на­ри, ни­шта му не ра­ди, него му упућује један оби­чан позив – дођи и види. Тај позив је сва­коме од нас, свакако, упу­ћен. Наравно, ако хо­ће­мо да дођемо и да видимо.

                                                                                    Цикоте, 8. март 2009.