Лепота језика и жив(отн)а језичка прожимања
”Када мудраци створише реч
и просејаше је кроз свој дух
као брашно кроз сито,
људи света препознаше се у пријатељству
чији благословен знак лежи скривен у Речи.”
Рг-веда, Индија
Још 1981. године, као радознали четрнаестогодишњак, у књизи ”Јога” Јасмине Пуљо, прочитао сам ове речи које ће од тада до данас на свој начин да буду суштина мога непрестаног занимања за језик уопште, а за изворно значење речи посебно.
Отишавши у Призренску богословију да чујем и сазнам шта и како православни уче о Богу, између осталих занимљивих предмета, посебно сам с радошћу учио језике: српски, црквенословенски, грчки, латински, руски и енглески. На часовима Светог писма Старог завета учили смо и неке јеврејске библијске речи, а у Еванђељима постоји неколико речи и реченица које Христос изговара на свом матерњем језику – арамејском. Велика је предност била то што нам је грчки предавао професор који је много волео тај језик, руски професор који је ем студирао у Русији, ем је на мајсторски начин умео да нас заинтересује да га учимо, а енглески мој разредни, који је студирао у Њујорку. Од драгих пријатеља из детињства и основне школе већ сам знао одређени број речи и реченица на ромском и албанском.
Читање у то време јединствених књига Чедомила Вељачића, великог познаваоца и Источне философије и Западне филозофије, као и књига од еп. Николаја Велимировића у вези са Индијом, као и превода и кованица чудесне лепоте у књигама о. Јустина Поповића било је изузетно важно у језичком смислу.
У том периоду мој највећи учитељ језика био је, јединствени и непоновљиви по доброти и знању, изузетно скромном животу и отворености за било коју тему, еп. Данило Крстић. Он је заиста био нешто друго у сваком смислу. Увек је било, малобројних, теолога и епископа који су имали велика знања (тако је и сада), али нико као он, тако свеобухватно. Већ нешто више од 30 година, кад буде речи о њему, изговарам реченицу, која би некоме изгледала претерана:
”Дивни Данило имао је у малом прсту леве руке више знања него сви српски теолози и епископи заједно у главама!”.
Јесте, и мени се неко време на моменте чинило да је ово претерани израз моје љубави и благодарности према том светом човеку. Како је време ишло, већ годинама ми се више не чини – поуздано знам да је тако. Његов начин говора није био теолошки стил ученог професора, нити лепо беседништво једног епископа, не, то је била врхунска поезија, светла синтеза знања из разних области, својеврсни православни хаику… И даље чувам папире с његовим рукописом док ми је показивао једну исту реч на неколико језика. И даље чувам записану адресу коју ми је дао уз речи: ”Иди код мог професора санскрита Радмила Стојановића, и реци му да сам те ја послао да учиш од њега”.
Што би се рекло на Југу и у Македонији, ”арно ама” – укаже се прилика да ми се коначно оствари молитвена жеља да одем у Грчку и да учим језик, да бих могао да читам код нас непреведене књиге из и о раном хришћанству и светоотачка дела. Одем код владике Данила. Кад сам му саопштио каква је ситуација, он ми је, сав радостан, дао овакав благослов: ”Да идеш, да идеш обавезно! И да нађеш неку лепу Гркињу – тако се најбоље учи грчки језик”, па је уследио његов јединствен чедни и господски смех.
Благодарећи дивним људима у Грчкој, а како то Бог уреди па ти, кад тражиш само оно основно и само оно неопходно, дâ много више него што тражиш и много више него што ти треба, учио сам разне нивое грчког језика у живим предавањима и дружењима – од Хомеровог, преко кини дијалекта до високе катаревусе и обичног говорног, па чак и ”робијашког” пошто се десило да сам упознао неке људе који су били изашли из затвора и ”ресоцијализовали” се, као и оног познатог као ”мангика” – мангупског. Пошто сам много слушао музику из разних области, преко песама сам учио и малоазијски, критски, пондски, епирски… дијалекат. Са посебном сладошћу и богатством говоре га грчки теолози и свештена лица, као и адвокати, правници уопште.
Више пута сам уживо у Београду и Сарајеву слушао Иранце како говоре фарси, а десило се да сам на позив добрих људи два пута био у Ираку, па слушао како арапски говоре и врхунски шиијски учењаци, гостољубиви сељаци поред Еуфрата, али како говоре и православни Арапи.
Намерно се распричах да би било скроз јасно нешто што хоћу да нагласим – велики је језички благослов да се родиш у Врању. Кад одрасташ у том говору и у тој музици, слух ти се много изоштри, са истом лакоћом можеш да свираш разне ритмове и да на/учиш разне језике. Имао сам срећу да се сретну и направе ме потпуно врањански, чаршијски отац и мајка са власинских прелепих планина. То значи да одрасташ у разним речима, акцентима, мелодијама… То у наставку значи да, проучавајући разне слојеве овога краја, видиш колико много има прасловенских речи, ведских санскртских, староперсијских, грчких, арапских, турских, цинцарских, келтских… То значи да је овде било и, с једне стране, извориште али, с друге, и место богатих сусрета/ња. О томе ћу више другом приликом.
У Индији хиљадама година на разне начине указују на празвук из којег извиру сви слогови, речи, реченице, пасуси, читаве књиге, најпре незаписане, па касније стављене на папир. Празвук ОМ.
Како ми је говорио Данило свети: ”Видиш – оммм у Индији, на Тибету и другде по Далеком Истоку, амммииин код Јевреја, хришћана и муслимана. А и наша реч ‘ум’ је у вези с тим”.
На почетку Библије Елохим ”рече: ‘Нека буде!’, и би”, у Еванђељу ”у почетку беше Реч”, а у Курани кериму: ”Кун фејекун!” – ”Аллах само каже: ‘Буди!’ и оно буде”.
Апостол Павле на једном месту каже да ”незнабошци немајући Закона, чинише оно што је по Закону јер Закон беше исписан на таблицама срдаца њихових”. То би у исламу било фитра – праисконска, чиста природа човека. Ту се додаје један Послаников хадис, предање, по коме је Бог ”свим народима слао посланике, а њих је било 124.000”. Суштина њиховог посланства била је једна те иста на духовном плану, на плану вере. А зашто онда не би тако било и на плану језика? Наравно, пре ”пометње језика” поводом догађаја око вавилонске куле. И пре тога годинама, али тада уживо, некако сам, осим размишљања о томе, покушавао да проосетим ту тајну, у мери у којој ми је то могуће, у Багдаду прошлог октобра. Док чекамо лет за Истанбул, на улазу у аеродром гледам Хамурабијеве законске таблице, недалеко одатле је Бабилон, Баб Ел – врата Божја. У том деветомилионском граду већ вековима говори се арапски, али је његов назив јасан: Баг/дад, Бхаг/дад – Бог да/је. Тако је и у авестијском језику Ирана, тако је и у ведском санскрту: бхага – бог. Аллах, Алоха, Ел, Елохим… Не знам да ли ћемо у овоземаљском животу икада да сазнамо ту тајну језика, али ће нам можда бити откривено у ахиретско-џеннетско-рајско-фирдевско-парадиским лепотама кроз поздрав који ће да одзвања васионоооммм и у душама људи:
”Мииир…, Селаааммм, Шаломмм, Шантиии…”.
Онда када ће се ”људи света препознати у пријатељству чији благословен знак лежи скривен у Речи”.