Лепота језика и жив(отн)а језичка прожимања

”Када мудраци створише реч

и просејаше је кроз свој дух

као брашно кроз сито,

људи света препознаше се у пријатељству

чији благословен знак лежи скривен у Речи.”

                                                                            Рг-веда, Индија

Још 1981. године, као радознали четрнаестогодишњак, у књизи ”Јога” Јасмине Пуљо, про­­­чи­тао сам ове речи које ће од тада до данас на свој начин да буду суштина мога не­пре­ста­­­ног занимања за језик уопште, а за изворно значење речи посебно.

Отишавши у Призренску богословију да чујем и сазнам шта и како православни уче о Бо­гу, између осталих занимљивих предмета, посебно сам с радошћу учио језике: српски, цр­квенословенски, грчки, латински, руски и енглески. На часовима Светог писма Старог за­­вета учили смо и неке јеврејске библијске речи, а у Еванђељима постоји неколико речи и реченица које Христос изговара на свом матерњем језику – арамејском. Велика је пре­дно­ст била то што нам је грчки предавао професор који је много волео тај језик, руски про­фе­сор који је ем студирао у Русији, ем је на мајсторски начин умео да нас заинтересује да га учи­мо, а енглески мој разредни, који је студирао у Њујорку. Од драгих пријатеља из де­ти­њства и основне школе већ сам знао одређени број речи и реченица на ромском и алба­нском.

Читање у то време јединствених књига Чедомила Вељачића, великог познаваоца и Исто­чне философије и Западне филозофије, као и књига од еп. Николаја Велимировића у вези са Индијом, као и превода и кованица чудесне лепоте у књигама о. Јустина Поповића било је изузетно важно у језичком смислу.

У том периоду мој највећи учитељ језика био је, јединствени и непоновљиви по доброти и знању, изузетно скромном животу и отворености за било коју тему, еп. Данило Крстић. Он је заиста био нешто друго у сваком смислу. Увек је било, малобројних, теолога и епи­ско­па који су имали велика знања (тако је и сада), али нико као он, тако свеобухватно. Већ не­што више од 30 година, кад буде речи о њему, изговарам реченицу, која би некоме изгле­­дала претерана:

”Дивни Данило имао је у малом прсту леве руке више знања него сви српски теолози и епи­скопи заједно у главама!”.

Јесте, и мени се неко време на моменте чинило да је ово претерани израз моје љубави и бла­годарности према том светом човеку. Како је време ишло, већ годинама ми се више не чи­ни – поуздано знам да је тако. Његов начин говора није био теолошки стил ученог про­фе­сора, нити лепо беседништво једног епископа, не, то је била врхунска поезија, светла си­нтеза знања из разних области, својеврсни православни хаику… И даље чувам папире с ње­говим рукописом док ми је показивао једну исту реч на неколико језика. И даље чувам за­п­исану адресу коју ми је дао уз речи: ”Иди код мог професора санскрита Радмила Сто­ја­но­вића, и реци му да сам те ја послао да учиш од њега”.

Што би се рекло на Југу и у Македонији, ”арно ама” – укаже се прилика да ми се ко­на­чно оства­ри молитвена жеља да одем у Грчку и да учим језик, да бих могао да читам код нас не­преведене књиге из и о раном хришћанству и светоотачка дела. Одем код вла­ди­ке Да­ни­ла. Кад сам му саопштио каква је ситуација, он ми је, сав ра­до­стан, дао овакав благослов: ”Да идеш, да идеш обавезно! И да нађеш неку лепу Гркињу – тако се најбоље учи грчки језик”, па је уследио његов јединствен чедни и господски смех.

Благодарећи дивним људима у Грчкој, а како то Бог уреди па ти, кад тражиш само оно осно­вно и само оно неопходно, дâ много више него што тражиш и много више него што ти треба, учио сам разне нивое грчког језика у живим предавањима и дружењима – од Хо­ме­ровог, преко кини дијалекта до високе катаревусе и обичног говорног, па чак и ”ро­би­ја­шког” пошто се десило да сам упознао неке људе који су били изашли из затвора и ”р­е­со­ци­јализовали” се, као и оног познатог као ”мангика” – мангупског. Пошто сам много слу­шао музику из разних области, преко песама сам учио и малоазијски, критски, пондски, епи­рски… дијалекат. Са посебном сладошћу и богатством говоре га грчки теолози и све­ште­на лица, као и адвокати, правници уопште.

Више пута сам уживо у Београду и Сарајеву слушао Иранце како говоре фарси, а десило се да сам на позив добрих људи два пута био у Ираку, па слушао како арапски говоре и вр­ху­нски шиијски учењаци, гостољубиви сељаци поред Еуфрата, али како говоре и пра­во­сла­вни Арапи.

Намерно се распричах да би било скроз јасно нешто што хоћу да нагласим – велики је је­зи­чки благослов да се родиш у Врању. Кад одрасташ у том говору и у тој музици, слух ти се много изоштри, са истом лакоћом можеш да свираш разне ритмове и да на/учиш разне је­з­ике. Имао сам срећу да се сретну и направе ме потпуно врањански, чаршијски отац и ма­јка са власинских прелепих планина. То значи да одрасташ у разним речима, акцентима, ме­лодијама… То у наставку значи да, проучавајући разне слојеве овога краја, видиш ко­ли­ко много има прасловенских речи, ведских санскртских, староперсијских, грчких, ара­пских, турских, цинцарских, келтских…  То значи да је овде било и, с једне стране, изво­ри­ште али, с друге, и место бо­гатих сусрета/ња. О томе ћу више другом приликом.

У Индији хиљадама година на разне начине указују на празвук из којег извиру сви сло­го­ви, речи, реченице, пасуси, читаве књиге, најпре незаписане, па касније стављене на па­пир. Празвук ОМ.

Како ми је говорио Данило свети: ”Видиш – оммм у Индији, на Тибету и другде по Да­ле­ком Истоку, амммииин код Јевреја, хришћана и муслимана. А и наша реч ‘ум’ је у вези с тим”.

На почетку Библије Елохим ”рече: ‘Нека буде!’, и би”, у Еванђељу ”у почетку беше Реч”, а у Курани кериму: ”Кун фејекун!” – ”Аллах само каже: ‘Буди!’ и оно буде”.

­Апостол Павле на једном месту каже да ”незнабошци немајући Закона, чинише оно што је по Закону јер Закон беше исписан на таблицама срдаца њихових”. То би у исламу било фи­тра – праисконска, чиста природа човека. Ту се додаје један Послаников хадис, пре­да­ње, по коме је Бог ”свим народима слао посланике, а њих је било 124.000”. Суштина њи­хо­вог посланства била је једна те иста на духовном плану, на плану вере. А зашто онда не би та­ко било и на плану језика? Наравно, пре ”пометње језика” поводом догађаја око ва­ви­ло­нске куле. И пре тога годинама, али тада уживо, некако сам, осим размишљања о томе, по­ку­шавао да проосетим ту тајну, у мери у којој ми је то могуће, у Багдаду прошлог октобра. Док чекамо лет за Истанбул, на улазу у аеродром гледам Хамурабијеве законске таблице, не­далеко одатле је Бабилон, Баб Ел – врата Божја. У том деветомилионском граду већ ве­ко­вима го­вори се арапски, али је његов назив јасан: Баг/дад, Бхаг/дад – Бог да/је. Тако је и у аве­­сти­јском језику Ирана, тако је и у ведском санскрту: бхага – бог. Аллах, Алоха, Ел, Елохим… Не знам да ли ћемо у овоземаљском животу икада да сазнамо ту тајну језика, али ће нам мо­жда бити откривено у ахиретско-џеннетско-рајско-фирдевско-парадиским лепотама кроз поздрав који ће да одзвања васионоооммм и у душама људи:

”Мииир…, Селаааммм, Ша­ломмм, Шантиии…”.

Онда када ће се ”људи света препознати у пријатељству чији благословен знак лежи скри­­вен у Речи”.