Ј е з и к

 

Неограничена је доиста наука о језику,
а тако кратак боравак на земљи
и бројне препреке.
Суштину зато треба узети,
одбацивши споредно,
као што лабуд млеко издваја из воде.
Индија, прва, основна и суштинска реченица, правило за разумевање језика уопште а за учење санскрта посебно.

Када мудраци створише реч
и просејаше је кроз свој дух
као брашно кроз сито,
људи света препознаше се у пријатељству
чији благословен знак лежи скривен у Речи.
Ено човека који види очима,
а није видео Вак*.            *Вак – Реч
Ено другог који чује ушима,
а није чуо Вак.
А ено и трећег коме се она
сама открива у свој својој лепоти,
попут жене која се свлачи пред очима
вољеног мужа.
Рг веда, Индија

Оно за шта не постоје речи
није дохвативо умом.
Упанишада, Индија

Говор је целина без делова.
Студирати само реч, значи показати своју
глупост.
Реченица је збиљскија од речи и реченица је
носилац значења.
Именице потичу из простора, глаголи из
времена.
Бхартрхари, Индија

Једна реч, добро повезана,
у складу са граматиком,
и на небу и на земљи
испуњава жеље.
Махабхасјаха, Индија

Људи знају имена
пре него што су у стању да говоре.
Овај скривени говор претходи појавном;
спознаја највишег и најчистијег говора
могућа је путем преданости и љубави.
Рг веда, Индија

Из лажног језика настаје гнев,
из гнева мржња,
а из мржње злочин.
Индијска изрека

Може се лечити истином,
може се лечити законом,
може се лечити ножем,
али од свих лекова
најбољи је онај који врши света реч,
света реч која зрачи из срца правог човека.
Заратустра, Иран

Вид, зато што сабира оно што види,
сабирач је земаљских добара.
Слух, зато што сабира оно што се само чује,
сабирач је духовних добара.
Говор у човеку сабирно је место
свих знања.
Упанишада, Индија

Лепе су и плодне речи човека који говори и
чини оно што је рекао, баш као што је леп цвет
који има и боју и мирис.
Боља од хиљаду бескорисних речи
је једна једина која доноси мир.
Бољи од хиљаду бескорисних стихова је
један једини стих који доноси мир.
Боља од хиљаду песама је једна
једина песма која доноси мир.
Дамапада, Индија

Постоје људи чије су симпатије према некоме
или нечему ограничене унутар њиховога језика,
њихове моде и одеће.
Тим предрасудама проузрокована су многа угњетавања
слабих од стране моћних нација.
То смањује другарско осећање према другима.
Језик није резултат договора, никада се људи
нису договорили да представљају извесне идеје
одређеним речима.
Идеја никада није постојала без одговарајуће
речи, или реч без одговарајуће идеје.
Идеје и речи су по својој природи неодвојиве.

Симболи који представљају идеје могу да буду
звучни или представљени бојама.
У свакој религији признаје се моћ речи до те
мере да се каже да је до самог стварања дошло
из речи.
У напетостима и журби материјалистичког
живота живци су нам изгубили сензибилност,
отврдли су и огрубели.
што смо старији, дуже смо ударани и бацани
около, па смо све тврђи и мање осетљиви и
занемарујемо ствари које се стално око нас
догађају.

Звучни симболи играју истакнуту улогу у драми
нашег живота. Сада док вам ово говорим додирујем
вас пулсирањем ваздуха који вам улази у
уши, додирује нерве… и утиче на ваш дух.
Томе се не можете одупрети.
Шта има чудесније од тога?
Ако један човек каже другом да је будала, тај ће
устати, стиснуће песнице и задати му ударац
посред носа. Видите, то је моћ речи. Ако је жена
уплакана и слаба, па јој друга приђе и прозбори
неколико нежних речи, њено болно грчење ће
уминути, одједном ће ојачати, а жалост уступити
место смеху. Замислите ту снагу речи! Имају
велику моћ како у узвишеној философији тако и
у обичном животу.
Дању и ноћу рукујемо том силом без разми-
шљања и истраживања, без икаквих питања.
Вивекананда, Индија, велики пријатељ Николе Тесле

Језик је нужно слика стварности.
Индија

Све је условљено језиком
и дато посредством језика.
Макс Милер, велики немачки зналац индијске мудрости

Речи, баш као и фосили, врло често носе
сведочанство о најдревнијим чињеницама или
идејама у једном језику.
Развитак речи показује да се у једном језику
очувају древни изрази, дуго пошто изгубе свој
прави смисао.
Тилак, Индија

Језик и писмо су записник правремена.
Р. Фестер

Све вербалне комуникације су паралисане.
Говоримо отуђеним језиком, језиком насиља,
језиком који је пресија над истином,
који је скривање истине.
Постоји језик који исказује стварност и језик
који прикрива стварност. Стара је истина да је
језик само оно што исказује истину. Европски
говор је нагао, апстрактан и агресиван. Он прикрива
стварност. И не само што је прикрива – он
унакажава стварност. Будућност историје је у
језику истине, а не у вулгаризацији језика.
Можда ће реконструкцијом Пелазгиона и повратком
на седмовокални систем човечанство
схватити да може опстати једино ако се врати
чистом слову и броју и истинитом језику, јер,
имали ми снаге или не, дужни смо пре свега поклонити
се религији знака. А ако иза неке развалине
словенске породице ниче непримећено
нека барберина или јагличак, имајмо наде за
наше нараштаје којима нисмо имали никакво
морално право ускратити време на њихову светлост.
Они ће утврдити лажи које смо наследили,
на које смо пристајали и у којима ћемо
ишчезнути.
За стару индијску традицију простор и време су
повезани као звук и облик, с тим што је простор
аналоган облику, а време звуку. Према томе, и
сам човек, људски разум и људско осећање дају
облик. Што значи да је човек биолошки писмен.
Нису му потребни учитељи да би био писмен.
Он је инстиктивно, дакле са чистом свешћу,
нагонски упућен да се изражава. Да ли ће то
бити тачке или црте, усправне или водоравне,
разбацане или организоване у једну целину, зависи
од стања његовог духа.
Реконструкција историје је веома сложен посао.
Али кориговање историје је и ризично и опасно.
Међутим, свету је неопходна права историја.
Једино га она може повести на пут међусобног
разумевања и прогреса. Једино истина може
спречити даље неспоразуме, отуђења и крвопролића.
Јер живот у заблуди рађа мржњу, а само се
из истине рађа љубав. Тој истини нас може
повести само језик, само реч, која је… била и на
почетку!
Човек је писао слово и број без устручавања у,
за нас, још увек недокучивој и несхвативој
дубини прошлости. То значи да времена која су
прохујала нису била убога.
Човек је у дубокој прошлости живео у вертикалној
духовној законитости кадар да се суочи и
савлада све загонетке живота на које је наилазио,
али их није савлађивао јер је живео као део њих,
у свеопштој законитости идеалног јединства. Све
своје искуство оставио је у својим писаним
порукама будућим временима, можда са предосе-
ћањем поремећаја равнотеже чисте структуре.
Да ли ће самоубилачка атомска цивилизација
бити у стању да достигне ниво његове
писмености како би открила праву, можда спасоносну
садржину његових порука, зависи једино
од наше преостале енергије духа.
Сталне деобе света, неспоразуми, самољубље,
бекство од законитости природног развоја у
привидне благодети, сведочанства су једног хода
ивицом провалије, сведочанство бекства од
истине у безнађе јер је, између осталог, у употреби
отуђени језик, језик механичке комуникације,
а у човеку је потиснуто узбудљиво осећање
љубави и радости живљења у заједништву и
разумевању. Хоћемо ли се препустити дивљању
стихије која води у неминовну и коначну
катастрофу изложену нашем свакодневном
погледу на поцепаном небу или ћемо прихватити
зрачак наде на прагу трећег миленијума који
нам нуди суочавање са својим наличјем у
претходној ери, са свим порукама духовног
искуства? Преостаје нам истинити језик и чисто
слово, та једина узвишена и света истина пред
којом се треба клањати и с којом је једино
могуже живети и осмислити свој идентитет. Јер
слово и није ништа друго до олтар с кога се
креће у реално и понире у онострано.
Многи истраживачи знака најчешће чине
бесмислена разграничења између знака и писма,
удаљујући се на тај начин од суштине ствари.
Писмо је, дакле, знак. Знак је, дакле, писмо. Без
обзира на природу и формалну интерпретацију.
Свако је писмо саздано од система, јер
проистиче из њега и егзистира у њему и с њим,
као израз општег поретка ствари. Произашло из
система, оно је и само систем без кога је немогућ
опстанак цивилизације. А цивилизације, примитивне
или развијене, не почињу с праисторијом
или историјом. Или бар с оном праисторијом
или историјом које су нам познате. Благо
речено, и неозбиљно је у правој науци категорисати
најстарије цивилизације као примитивне
само зато што је наше сазнање немоћно да
их у потпуности упозна или што има илузију да
је отишло предалеко од њих. Не би могла бити
озбиљна ни тврдња да смо открили први дан
историје или праисторије. Према томе, за генезом
писма се не може трагати нити историјским
шаблоном, нити некаквом мером развојности.
Мартин Лутер је у једном тренутку свог
просветљења завапио: ”Пођимо на Исток, пођимо
на изворе!”. Али се на Исток не може поћи
са умишљеном намером да му се наметне своја
слобода, јер управо је Исток сама слобода, par lui-même.
На Истоку је прво лице једнине твад (ти),
а не мад (ја), јубмад (ти, ви, вас двоје), а не асмад
(ја, ми, нас двоје). Може ли се свет по мирити са
том граматиком философије живота и поћи на
изворе, неизвесно је.
Пут до Истока је тежак, али је ипак једини. Све
остало је беспуће. А свет се налази на раскршћу
бесконачности.
Радивоје Пешић

Из језика потиче како ћемо о чему мислити.
Језик диктира философију.
Између језика, мишљења и понашања постоје
дубинске везе.
У санскрту и индијској философији пронашла
сам одговоре на сва питања која сам имала. То,
у ствари, нису одговори, него релативизација да
нема коначних одговора и свет треба тако прихватити.
Бранислава Божиновић