„Ја сам врата“

Ми смо кроз досадашњи живот улазили на многа врата. На тим разним вра­ти­ма оби­­­чно пише нешто, ”Вуци”, или: ”Гурај”, или буду рекламе, или буду зна­ко­ви, не­ке опо­ме­не о обезбеђењу, знаци неке забране. И свуда су, на разним вратима  не­ке по­руке, или су на вратима натписи, нечије име и презиме – ко ту живи, или на­зив не­­ке фирме. Дакле, мо­гли бисмо многа и многа врата да набројимо која смо ви­де­ли, кроз која смо ушли. Кроз ра­зна врата се улазило и кришом, крадом, оби­ја­њем са на­ме­ром да се опљачка нешто што је с оне стране врата. Разна врата су и по­зиви да бу­­деш део нечега што се зове идеологија, па­рти­ја, правац, покрет и ми смо и на та ра­­зна врата исто улазили. На свакаква врата смо ула­зи­ли: стаклена, дрве­на, ме­та­лна, пластична. Показало се све да су била врата погрешна, јер да нису би­ла по­гре­шна, ми сада не бисмо били овде. Најгора врата кроз која сте ви прошли су паклена вра­та дроге. Обратите пажњу на данашње Христове речи: ”Ја сам врата. Ко кроз ме­не уђе, спашће се”.

Наша природа тражи своје. Тражи раст, тражи цве­та­ње, зато смо се и ро­ди­ли – да би­смо порасли, да бисмо се развили, да би се наше биће по­тпуно расцветало, да би по­стало песма, да би постало славословље, да би по­ста­ло молитва, да би постало сми­­сао, да би постало љубав, мир, радост.

Сви смо ми не­где дубоко осакаћени, чим није тако као што мало пре рекох. Отуда нам је много ва­жно да видимо кроз која смо то све врата ула­зили, да бисмо довде до­шли. Осло­бо­ди се свих тих врата. То, наравно, мора једно по је­дно. Мало по ма­ло. Најпре их по­стани свестан. Дакле, сва та врата, врата су заблуде. Знате, в­е­ћина вра­та имају праг. Праг је опасан симбол, знак. Кад ступнеш на тај праг, ти си већ изме­­ђу два све­та: један који је споља, иза твојих леђа, и један који је иза тог прага, ма шта се под тим прагом подразумевало. Па онда постоје они изрази: на прагу сла­ве, на пра­гу смрти, на прагу пакла, на прагу раја… Ето има разних прагова, исто као што има ра­зних вра­та. Христов позив да кроз њега уђемо није позив на коме пи­­ше ни ”вуци”, ни ”гурај”, ни ”опа­сно”, ни ”обезбеђење”, ни ”забрањено”. Није по­зив приликом кога те, кад улазиш кроз та вра­та, неко снима као што сада милиони ка­­ме­ра постоје у Енгле­ској. Надостили су се сни­ма­ња целог света, пљачкања и уни­шта­­ва­ња, па сад сами себе снимају. Триста пута дневно је­дан обичан грађанин Ло­ндо­на буде сни­мљен. Триста пута дневно. На колико он врата уђе? Најпре изађе из сво­јих врата, из свог стана, па га његова камера снима из његовог дво­ри­шта или из згра­де. Па га сни­мају улице, раскрснице, чуда, продавнице, посао, бензиске пу­мпе, код доктора… Где год оде, буде снимљен. То је пакао, то су врата пакла, да знаш да те неки одвра­тни Велики брат, као и ове кретенске, одвратне шоу-приче о неком Ве­ликом бра­ту – да знаш да те неки Велики брат стално снима, да постоје разне ка­ме­ре којих ниси све­­стан, које не видиш! Отуда је Христов позив: ”Уђи кроз та вра­та”, ”Уђи кроз ме­не”. Ми че­сто кажемо кад се шалимо: ”Где ћеш кроз ја?”. То сте, сва­како, чули и изго­варали, и то је ша­љиво, али је згодно да се повеже са овом при­чом – да може да се кроз некога прође.

Види, на пример, кад некога волиш, ако си некада волео не­ко­га, тај неко кад пати и кад страда, те­би је мука и туга због тога што страда. Кад је томе некоме, тој некој, лепо, и добро, и здра­во – теби је цео свет леп, јер кроз то­га некога гледаш цео свет. Тај неко ти је као врата кроз која гледаш свет. Врло че­сто, кад тај неко умре, кад ма­јци умре дете – њој цео свет умре, јер она кроз то дете гле­да свет. Кроз та врата гле­да свет, улази у њега.

Ми стално ула­­зимо на нека вра­та. Е, сад која су то врата? Која су, коначно, наша вра­та кроз која треба да­ уђемо? Ово је невероватно колико је јединствена реченица:

”Ја сам врата”.

Живо, ле­по­тно,­ ми­ло, са љубављу, са светлошћу, са поштовањем слободе, са не­на­метањем, са жртво­­ва­­њем себе, све то заједно су та врата и Христос.

Видите даље, људи воле изо­биље, да има­ју, много да имају; да буду пуне куће, пу­ни амбари или дворишта или магацини, спратови, по­друми, тавани, да буде све изо­би­ље. Али све то су ма­те­ри­јалне ствари. Лопов може да по­­краде, рђа може да уни­шти, разни вуци могу да за­кољу, убију и однесу. Разни, разни ло­по­­ви – легални, не­ле­гални, илегални. А Хри­­стос говори: ”Дошао сам да имају живот”. Али не само живот, не само једно оби­­чно постојање: једем, спавам, размножавам се, одмарам се, ра­дим и толико. То је на­­јнижи облик живота. То раде и животиње: једу, спавају, ло­ве, ра­змножавају се, шти­­те своју територију и толико. Али и већина људи, чо­ве­ко­ли­ки дво­но­шци. Док је год човек на том нивоу, он је као животиња. Он је жи­во­ти­ња, само на две ноге. Е, Хри­­стос додаје да би био још јаснији: ”Дошао сам да имају жи­вотм, и то да га имају у и-з-о-б-и-љ-у”. Еј, живот у изобиљу! Не ма­те­ри­ја­лне ства­ри у изобиљу, не новци у изобиљу, не вла­ст, моћ у изобиљу; не објекти, зграде, куће, кола у изобиљу, него ж-и-в-о-т!

Види сада и бу­ди паметан, буди интелигентан, буди логичан. Ако имаш ства­ри, а не­маш живот, те те ства­ри убију на крају. Ти си то окусио. Ствари за које си био ве­зан продао си, а види то је ло­гика овога света, глупава логика, самоу­би­ла­чка ло­ги­ка.

Знаш која је Христова логика? Имај живот у изобиљу, буди пун живота, па онда ће те материјалне ствари да имају смисла. И храна, и новац, и кућа, и ауто, и пуни амба­ри, и њиве, и стока, и било шта. Онда то има сми­сла, онда то не мо­же да те за­ро­би, јер имаш живот у изобиљу. Кад имаш живот у изо­би­љу, ти га не тра­жиш та­мо негде другде, него имаш га у себи и то изобиље је твој мир. Не­маш по­тре­бу за не­ким променама места, за неким као што се код нас каже: ”Свугде ми је ле­­по, само не у својој кући”.

Кад имаш живот у изобиљу, онда си ти у својој кући. То је твој дом, ту ти је лепо, ма колико нечега имао – мало или много, није битно. Онда те ствари не господаре тобом, ти управљаш њима. Лепо је и треба да се има све што је човеку важно за живот, али да најпре он сâм има живот у изобиљу.

Ви­ди­те то, кад смо деца били, од онда је почело сакаћење нашег живота. Из стра­ха на­ши родитељи, па онда је ишло ука­лу­пљи­ва­ње кроз школу, па је ишло ука­лу­пљи­­ва­ње кроз моду, па си ти много пута хтео нешто да ка­жеш или да урадиш, а као де­те ја­дно, уплашено, да те не би осудили, ниси смео. Говорили су ти лоше је ово, ло­ше је оно, а ти си имао потребу за тим. Како сад лоше? И онда то ра­здва­јање у на­ма. На­ша потреба за нечим, а они ти кажу то је лоше. Тај морал, та етика, оно што смо ју­че помињали. Кажу лоше је, то је зло, то је рђаво, то је некултурно, то је не­­ва­спи­­та­но, то је безобразно и ти постајеш шизофрен, расцепан, поцепан. Твоја при­рода, Бо­гом благословена је као семе, хоће да расте, а онда дођу па нас ука­лу­пљу­ју. Као оно у Јапану, кад од дрвета направе биљчицу. Како се то зове? Бонсаи или тако не­што. Осакаћивање бу­де, неко дрво које би било велико, буде мало. Везују га, то је стра­шно чудно како то у Ја­па­ну раде. Корен и гране му везују јаким жицама да не би могло да расте. Муче га. Е, то раде љу­­дима целога живота. То су нама радили, сва­ком човеку на свету.

Против тога се побуни! Не­­ка ти то досади једном заувек! Не­ка ти се смарање те вр­сте згади! Схвати да си жртва тог осакаћивања, да су те ста­лно везивали ла­нци­ма, жицама, невидивим наравно. Можда су некога и ви­ди­вим ланцима, и жицама, и ко­нопцима, па се побуни против тога. Не са ци­љем да те неке тамо мењамо. Не мо­же­мо ми њих да променимо, него да ти се згаде ла­нци, да ти се згаде жице којима си обмотан био, да ти се згади то осакаћивање које ти је чи­њено, а јесте ти је чи­ње­но. Свакоме на свету је то чињено у име културе, на­пре­тка, у име жи­вота! Еј, они то зову животом, то осакаћивање!

Мили људи, при­чам вам овде о ономе што каже Христос: ”Да имате живот у изо­би­љу”, да будете пре­пуни живота, да се прелива из вас живот! Не да делујете као аве­ти које жи­во­та­ре, односно животињаре: једу, спавају, одма­рају се, праве неку сво­ју територијицу, не­ке своје стварчице. Тако то раде животиње, то је ж-и-в-о-т-и-њ-а-р-е-њ-е.

Го­­ворим вам овде о пуном животу, о уживању у животу. Еј, за­што изо­би­ље? Изо­би­­ље је да би се уживало у њему. Ту нема муке, нема муке, има ужи­ва­ње у изобиљу жи­­вота. Е, то је невероватна реченица, коју нам нико никада није рекао. Зна­те за­што нам нико никада није рекао? Зато што они немају такав живот, него су мртваци у ку­лтурним, финим оделима, са титулама, са неким положајима, али су мртви. Не­ма­­ју жи­вот у изобиљу. Имају свој его, који је упакован у неку лепу одећу, у неки по­­ложај, у неку вла­ст, у неку фотељу, у неки ауторитет. Имају само то, тај его! Ту смрт која одаје утисак да је живот, а није. Немају живот у изобиљу. Како су могли да нам дају нешто што немају? Не­мају. Али ти, ако се побуниш против тог жи­во­ти­ња­­рења у себи, то животињарење то ни­је твој избор, то ти је наметнуто, само види ка­­ко су ти други то наметнули, то није твој избор. Да је твој, па ‘ајде твоја слобода, али није. Калуп један у који су те ста­ви­­ли и оса­­ка­ти­ли, свакога од нас. Кроз норме у породици, у школи, у друштву, на ули­­ци, у кафићима, кроз филмове, кроз ово, кроз оно, су те осакаћивали.

Ти си, бре, стра­­дао! Ти си једна жива ра­на која још увек боли, пече, крвари! Ако се мало за­гре­бе, ту ће да шикне крв још више. Зар је то смисао живота, да будеш жива рана, пун ожи­­љака, мука? Није, него да имаш жи­вот у изобиљу. Зато смо се, ваљда, родили, или бар ја верујем да сам се због тога ро­дио и ве­рујем, такође, да је то смисао жи­во­та. Зато кад вам кажем: ”Ја уживам у жи­воту”, на то ми­слим. Са ужи­вањем да се жи­­­­­ви, да се ради, да се моли, да се пева. Све да буде у изо­би­љу, да пре­вире, да се пре­­­таче непрестано, да се прелива… Све друго су, као што користи Хри­­стос овај при­­­мер за пастире – ако је најамник, он је пла­ћен; он ради за новац, за награду и онда га брига ако вук наиђе да неку овцу за­коље. Он бежи, јер нису његове овце. Ако је не­ко ко из страха мора да чува, ако је роб неки, па чува те овце и он бежи да га вуци не би за­клали. Али, ако је добри па­стир, онда се он бори са вуцима. Каже Хри­­стос: ”Ја сам па­стир добри, живот свој по­лажем за овце”. Користи те слике, у то време, да би људима било ја­сно. Е, та његова саможртвена љубав, то је права љу­­бав!

А знате ко може да се жртвује за дру­гога? Само ко има живот у изобиљу. Егои­ста не може. Мртав човек, који ко­ба­ја­ги жи­ви, како би се жртвовао за другога? Што би се жртвовао? Само ко има живот у изобиљу спре­ман је да умре због некога. То је тај парадоксални закон љубави, па­ра­доксални закон пу­но­те живота, изобиља жи­вота. То је једини лек који нама тре­ба, све друго је фантазија, ма ка­ко се звала. То изобиље живота није негде другде, оно може да буде у теби. Знаш како? Це­лога жи­вота, а ми смо то радили: тражимо, тра­жимо, тражимо. Идемо на неку планину, иде­­мо на неке реке, апаратима тражимо злато и непрестано тражимо злато. Једног да­на, слу­чајно закопамо под или темељ наше куће и оп – ћуп пун злата! То је у те­би. То злато ко­је си ти тражио целога живота споља – у теби је. Само закопај мало да ви­диш где је. Или тра­жимо воду. Ево проблем је огроман за воду. И људи ко­па­ју, овде–онде, овде–онде и врло ре­тко ра­зми­шљају о томе да је вода близу њих, јер не зна­ју како да је осете. Али постоје ма­­јсто­ри који то знају. И онда, у ствари, у твом дво­ришту, у дворишту твога бића, у до­му тво­га бића, ако закопаш – ту је огро­ман извор воде! Е, то је оно што је и-з-о-б-и-љ-е! Да ли се то звало злато или во­да, у оба слу­чаја то су слике тог изобиља – те воде, тог злата, тог жи­­вота који је као могу­ћно­ст у теби, само ако хоћеш да га по­тра­жиш, да закопаш мало – чим се по­буниш про­тив лажи, против лажног живота и жи­во­ти­ња­рења. Нема друге те­ра­пи­­је, нема дру­гог исцелења. Све друго је за­ма­ја­ва­ње, све дру­го су муке, нове муке.

Зашто ти ја ова­­ко слободно причам? Зато што те по­­шту­јем, зато што поштујем ту могућност, тај извор, то злато, тај рудник у теби. Ја знам да је то у теби. Дубоко сам сигуран у то. Нисам луд да фантазирам. Много љу­ди има, нагледао сам се, којима су про­ра­ди­­ли ти извори уну­тра, или су нашли сво­је зла­то у себи и онда почели да имају жи­вот у изобиљу. Ја не гледам у теби па­ци­­је­нта, не гледам предмет који ћу да ставим не­­где, унутар неке ”моје”, како сам ја сми­­слио, психологије, психијатрије или неке, ко­­бајаги, духовности. Не! Гледам те та­ко – гле­дам те као могућност која у себи има извор, има злато, има живот, мо­гу­ћно­­ст да има жи­вот у изобиљу. Што би ти ишао миц по миц, околишао?! За то ти је по­тре­­бно много живота, а ти имаш овај сада. Ја ти говорим о оном што те чека на врху тога идења, па да не би ти гу­био време, да не би плаћао нове цехове, нове шко­ле, да не би својом крвљу то пла­ћао. Кажем ти, не губи време са фа­нта­зи­ра­њи­ма, са лажним путевима, са лажним изво­рима и во­да­­ма, са лажним златом, са ла­жним вратима. Уђи на права врата, кроз та врата и уђи у жи­­вот који је у изобиљу.

То је много, много, целим својим бићем, схватио и живео ве­лики учитељ и отац све­­ти Григорије Палама у 14. веку, а кога данас славимо. И те како је био ети­­ке­ти­ран! Оно што смо јуче причали. Као што су и други аутентични људи били ети­ке­ти­рани, прогањани – етикетирани и прогањани. Е, не може!

Људи који жи­во­ти­ња­ре и жи­во­таре, не трпе некога ко­ји има живот у изобиљу, него га гоне! Смета им, чо­вече, му­чи их то! Убија им его, боде их у егоизам и онда буде прогањан. А онда се, на­ра­вно, на крају, покаже као победник тога. Суштина која је нама много важна овде, о ко­јој је говорио свети Григорије Палама, у томе је да је Бо­жија светлост реалност, исти­на, ко­ју ми можемо да окусимо, која може да нас обасја, ко­ја може да нам за­сла­ди го­рчи­ну нашега бића, да нам ране исцели, да нас ослободи свих ла­жних вра­та. Го­во­рио је практично о споју ума и срца.

Шизофренија, о којој сам вам на по­че­тку го­во­рио… наша природа је хтела је­дно, хте­ла је да цвета, али су нас онда ука­лу­пљи­вали, ве­зивали, стезали. Е, отуда смо у расцепу, у шизофренији. Ум на једну стра­ну, срце и његове жеље на другу стра­ну… и проблем. Хаос, шизофренија, ра­сцеп, мука!!! А ова­мо смо културни, фи­ни, ва­спи­та­ни. То је шминка! Ку­лтура и ва­спи­­тање су шми­нка и маска. Кријеш му­ку иза то­га. Каже свети Григорије Па­ла­ма да је наш ум разбијен, растурен, не­миран. Обрати пажњу само, па ћеш да видиш ко­лико ти је ум немиран. Свакоме од нас… Да се ум примири, и да се повеже са срцем, и да се спу­сти у срце.

У срце, у сре­диште, у центар – ту је живот у изобиљу, ту је пра­ви извор, ту је пра­во злато, ту је све. Али ми заборављамо да имамо срце, као фи­зи­чки орган. За­бо­ра­вља­мо. Терапија, исцелење је у схватању да треба коначно да по­чне­мо да слушамо шта нам срце искрено говори, али само искрено. Е кад спојимо ум и срце, спајамо две по­це­па­не ства­ри, спајамо их у једно, онда је то исцелење, то је терапија. Онда не постоје ни­каква вра­та, никакво животињарење и животарење, ни­ка­­ква дрога која ће да те по­ву­че, јер ти знаш да је живот у теби, а не споља. Живот у теби. Отуда се данас сла­ви… Сећате се, у току поста све има изузетно дубоког сми­сла, ко се сваке недеље сла­ви и зашто. То је невероватно не­што.

Пост значи са­би­ра­ње себе, враћање себи, упо­зна­вање истинског себе. То је било про­­шле недеље. Сад ове недеље слави се свети Гри­горије Палама, чудесна ве­ли­чи­на од човека. Ди­ван, Бо­­жији човек који је сав оба­сјан светлошћу позивао и друге да ту исту светлост до­жи­­­ве. Сав препун живота, пун живота у изобиљу, позива и дру­ге на живот у изо­би­љу. Бива го­њен, бива ети­ке­ти­ран, али на крају цела Црква стаје уз њега, поготово Све­­тогорци, чији је он био, у ства­ри, и заступник. Е, ти Све­то­го­р­ци тада и сада, та­кви Светогорци, тог типа, Бо­­жи­ји људи, позивају свакога од нас на ту врсту ду­хо­вно­­сти. Не на ту нека хри­шћа­нства тра­диционална, неко слављење сла­ве, јер сви та­­ко раде. Не, него да то ти бу­деш пун те све­тло­сти и тог живота у изо­биљу. Мо­лим вас, да се чешће сећате ових ре­чи и да се чешће се­ћа­те овог ци­клу­са служби у то­ку овог поста. Пост је мука и му­чење, ако ово немамо у виду. Ако ово имамо у ви­ду, онда схватамо шта је пост. Ни­је мука и мучење. Једе нам се је­дно или друго, на­равно, природно, али знамо за­што постимо. Јасно нам је! Ра­зу­ме­ва­мо изнутра, а не да се мучимо. Мука је одвра­тна, патња је одвратна; не дај, Боже, да неко пати и да се му­чи.

Пост је нешто што би требало да те сабере у самога себе, да коначно ви­диш ко си ти. Ко­лико су ти пута ре­кли да си луд, да си лудак? А јесу ти рекли! На­ра­вно да су ти рекли! И ме­ни су го­ворили! Ихааа, етикета колико хоћеш! Али, ко ти то ка­же? Ајде, рецимо, луди смо. А ко нам то каже? Неко ко је још луђи од нас, само ве­што, културно, васпитано, ”лепо”, он то не показује, а ми смо показивали, само је у то­ме разлика. Лудост и ши­зо­фре­ни­­ја, расцеп, не­мају везе са дрогом. Дрога само уђе у ту рупу, у тај расцеп. Расцеп наш је много старији, на­ше психичке болести су мно­го старије, јер су ум и срце по­це­пани, подељени. Свети Гри­го­рије Палама… Ово кад читамо увече житија, то није тек тако без везе, него да бисмо се то­га сећали, све­ти Григорије Палама је доказ, и мно­ги други у наставку до дана-данашњега, да чо­век може да споји ум и срце и да ум миран, примирен спусти у срце и онда, што ка­же Хри­стос: ”Царство Божије је уну­тра, у вама”. Еј, ми то носимо, а не знамо! Не­мамо појма на каквом ”руднику зла­та” имамо ”кућу”, а идемо тамо негде! Тражимо да­леко од дома, би­вамо блудни син, па се накнадно сећамо, ако се сетимо. Молим вас, дакле, да то имате у ви­ду то­ком овог поста, да вам пост не би био мучење, па­тња. Он је, иначе, врло мучан, ако се ово не има у виду. Ако се ово има у виду, онда нам је и те како лако да постимо, ина­че ни­је лако. Али кад разумевамо пост, зашто се то ради, онда нам је много ла­кше. Отуда је да­нашњи празник светог Григорија Па­ламе, не археологија, него да се сетимо конкретног, жи­вог човека који је исто имао своје муке, и мане, и про­бле­ме, али који је то све надишао ра­зумевањем све­тло­сти Божије и примиривањем ума и спуштањем ума у срце где је ца­рство Божије, где је живот у изобиљу о коме нам данас Христос прича.

На литургији, на Св. Григорија Паламу, Цикоте, 15. март 2009.