”Светлост са Истока”

Предговор

 

Светлост са древног Истока је на разне начине обасјавала свет. Кроз поимање језика, зна­ња, племенитости, васпитања, кроз музику, астрономију, кроз басне… њени зраци до­пи­ра­ли су разним путевима до многих крајева Запада.

У старини је, на пример, ”Панчатантра”, збирка басни, у 6. веку н. е. преведена на па­хла­ви (сре­дњоперсијски језик), а с њега на сиријски и арапски. Грци су збирку превели на свој је­­зик у 11. веку, на хебрејски је преведена у 12. веку, у 13. на латински, а са њега на све евро­­пске језике. Она се препознаје у многим причама у ”Хиљаду и једној ноћи”, у на­ро­дним предањима, код браће Грим, Лафонтена као и у књижевности средњовековног Исто­чног хришћанства.

Многи надмени Европљани с ниподаштавањем су говорили о Источној философији. Хе­гел је тек пред смрт променио мишљење. Хајдегер је, такође, имао у виду нека европска фи­лософска ”открића” Источне мисли. Скучени и ограничени само на старогрчко-би­бли­јско-европски оквир, многи европски умови у својим књигама нису остављали простор за све­тлост са Истока. Малобројни озбиљни проучаваоци говорили су да ”нема готово ни је­дног Западног система који се не би могао наћи у Индији“ (Шчербатски).

Задивљујуће сродности и сличности на нивоу речи и митова од Ирске до Индије, говоре о заједничким коренима и истим садржајима.

Самоукалупљена самодовољност укочене ”Европе”, не види многе друге дубље и бо­га­ти­је слојеве Европе. Кад би се они (у)видели, вековима устоличеној полуистини (=лажи) у ака­демијама наука, школским уџбеницима и разним идеолошким пропагандама, фотеља би била уздрмана земљотресом многих познања. У та познања би, свакако, спадао и При­ру­чник за лопове и Каутилијин ”макијавелизам” пре Макијавелија. Они би, као ”културне” обма­не, били безначајни пред хималајском величином и снагом знања из Веда, Упани­ша­да и разних Источних струја у мишљењима. Непрестана отвореност духа који тражи исти­ну, цветала би у примиреном и уравнотеженом ”не знам”. Оно би, пак, у својим даљим на­сто­­јањима било прожето динамичношћу и витализмом. И нико никога не би убијао због дру­­гачијег схватања живота, човека, Бога или природе. Недовољност свих инсти­ту­ци­о­на­лних ”истина”, тражила би синтезу свега што је човечно и поуздано.

У сваком случају, потребно нам је још много свести и труда да бисмо дошли до свео­бу­хва­­тног увида и приказа древног ”по-знања истине која ослобађа”.

Није случајно у санскриту из корена ас – дисати, изведена реч ас, асте – бити, постојати, на­стањивати; сат – биће, битак, бивање; сатја – снага, непобедивост; сатјам – истина, оно што јесте и што је добро и сатјасам – светлост.

Бити у истини – бити у светлости.

Овим избором обухваћене су мисли – зраци светлости са Истока, која ме се коснула кад сам био четрнаестогодишњак. Свешчицу у којој сам их записао чувам још увек. Од 1981. до данас, она је прерасла у ову књигу.

За то благодарим Светлости и дивним људима који је носе и који је дарују!

Пролеће 2004,                                                                                                         Горан Арсић

Врање

* * *

Тако сам записао тада, ”во времја оно”, као предговор за књигу преломљену и спремну за штампу, до које није дошло из ”добро нам познатих разлога” беспарице. А такве књиге и иначе занима мањи број људи, па и није нека велика штета.

Да ли бих сада нешто из овог Предговора мењао, скратио, преиначио? Не. Баш ништа. Са­мо бих још мало додао. На пример, шта се то све током векова десило у римско-грчкој су­­штини евро-америчке цивилизације па се дошло до ништавила, до тога да се Ништа пи­ше великим словом у претпрошлом веку, да се Рад пише великим словом, Језик, Мисао и још неке речи? Шта је то довело до два страшна рата, до империјалистичког ко­ло­ни­ја­ли­зма у односу на афричке, арапске и остале народе? До толиких агресија демонске НАТО али­­јансе на толике земље широм света. Због чега су они све те ратове изгубили и стално гу­­бе? Како то и чиме Индија успева да буде једна од већих сила, и после енглеске пљачке це­­ле те огромне земље? Санкције Ирану у трајању од 40 година? Толико пострадалих Па­ле­­стинаца? Разарање Ирака? Србије? Сирије? Либије? Донбаса? Толико ћутање поводом страдања толиког броја љу­ди­ у Је­ме­ну? Мучење Босне и Херцеговине?

Шта је то и какво је то нешто, то Ништа, то ”цивилизовано, побожно, културно, морално, на­предно…”? Откуд баш у том свету толико убистава, самоубистава, разних зала. Сваки дан. Откуд уништавање Планете?

О томе бих мало додао.

Нешто друго бих посебно нагласио – у оном М у речи ом и амин као да је нека крајња тајна језика. Као да су ту негде корени заједништва између та­ко­зва­них породица језика – индоевропске и семитске.

Рахма, Рахман, Рахиммм… У јеврејском, арамејском и арапском. Све у вези са милошћу. Са Свемилосним, Самилосним. Са милином од те милости.

Та милост спусти се на твоје срце и ум, уђе ти у груди и прошири их. А у јеврејско-ара­ме­јско-арапском доживљају језика и живота срцем се спознаје, не главом; грудима, не мо­згом. На то су многи дубокоумни људи указали у својим књигама. На пример, Сергеј Аве­ри­нцев, Б. М. Гранде и други велики зналци и научници. Указали су на нешто скроз дру­га­чи­је у односу на оно грчко, којим је наш ум у великој мери прожет. На нешто много шире и дубље.

Дакле, о томе ће ”чим прије” бити речи.