”Светлост са Истока”
Предговор
Светлост са древног Истока је на разне начине обасјавала свет. Кроз поимање језика, знања, племенитости, васпитања, кроз музику, астрономију, кроз басне… њени зраци допирали су разним путевима до многих крајева Запада.
У старини је, на пример, ”Панчатантра”, збирка басни, у 6. веку н. е. преведена на пахлави (средњоперсијски језик), а с њега на сиријски и арапски. Грци су збирку превели на свој језик у 11. веку, на хебрејски је преведена у 12. веку, у 13. на латински, а са њега на све европске језике. Она се препознаје у многим причама у ”Хиљаду и једној ноћи”, у народним предањима, код браће Грим, Лафонтена као и у књижевности средњовековног Источног хришћанства.
Многи надмени Европљани с ниподаштавањем су говорили о Источној философији. Хегел је тек пред смрт променио мишљење. Хајдегер је, такође, имао у виду нека европска философска ”открића” Источне мисли. Скучени и ограничени само на старогрчко-библијско-европски оквир, многи европски умови у својим књигама нису остављали простор за светлост са Истока. Малобројни озбиљни проучаваоци говорили су да ”нема готово ни једног Западног система који се не би могао наћи у Индији“ (Шчербатски).
Задивљујуће сродности и сличности на нивоу речи и митова од Ирске до Индије, говоре о заједничким коренима и истим садржајима.
Самоукалупљена самодовољност укочене ”Европе”, не види многе друге дубље и богатије слојеве Европе. Кад би се они (у)видели, вековима устоличеној полуистини (=лажи) у академијама наука, школским уџбеницима и разним идеолошким пропагандама, фотеља би била уздрмана земљотресом многих познања. У та познања би, свакако, спадао и Приручник за лопове и Каутилијин ”макијавелизам” пре Макијавелија. Они би, као ”културне” обмане, били безначајни пред хималајском величином и снагом знања из Веда, Упанишада и разних Источних струја у мишљењима. Непрестана отвореност духа који тражи истину, цветала би у примиреном и уравнотеженом ”не знам”. Оно би, пак, у својим даљим настојањима било прожето динамичношћу и витализмом. И нико никога не би убијао због другачијег схватања живота, човека, Бога или природе. Недовољност свих институционалних ”истина”, тражила би синтезу свега што је човечно и поуздано.
У сваком случају, потребно нам је још много свести и труда да бисмо дошли до свеобухватног увида и приказа древног ”по-знања истине која ослобађа”.
Није случајно у санскриту из корена ас – дисати, изведена реч ас, асте – бити, постојати, настањивати; сат – биће, битак, бивање; сатја – снага, непобедивост; сатјам – истина, оно што јесте и што је добро и сатјасам – светлост.
Бити у истини – бити у светлости.
Овим избором обухваћене су мисли – зраци светлости са Истока, која ме се коснула кад сам био четрнаестогодишњак. Свешчицу у којој сам их записао чувам још увек. Од 1981. до данас, она је прерасла у ову књигу.
За то благодарим Светлости и дивним људима који је носе и који је дарују!
Пролеће 2004, Горан Арсић
Врање
* * *
Тако сам записао тада, ”во времја оно”, као предговор за књигу преломљену и спремну за штампу, до које није дошло из ”добро нам познатих разлога” беспарице. А такве књиге и иначе занима мањи број људи, па и није нека велика штета.
Да ли бих сада нешто из овог Предговора мењао, скратио, преиначио? Не. Баш ништа. Само бих још мало додао. На пример, шта се то све током векова десило у римско-грчкој суштини евро-америчке цивилизације па се дошло до ништавила, до тога да се Ништа пише великим словом у претпрошлом веку, да се Рад пише великим словом, Језик, Мисао и још неке речи? Шта је то довело до два страшна рата, до империјалистичког колонијализма у односу на афричке, арапске и остале народе? До толиких агресија демонске НАТО алијансе на толике земље широм света. Због чега су они све те ратове изгубили и стално губе? Како то и чиме Индија успева да буде једна од већих сила, и после енглеске пљачке целе те огромне земље? Санкције Ирану у трајању од 40 година? Толико пострадалих Палестинаца? Разарање Ирака? Србије? Сирије? Либије? Донбаса? Толико ћутање поводом страдања толиког броја људи у Јемену? Мучење Босне и Херцеговине?
Шта је то и какво је то нешто, то Ништа, то ”цивилизовано, побожно, културно, морално, напредно…”? Откуд баш у том свету толико убистава, самоубистава, разних зала. Сваки дан. Откуд уништавање Планете?
О томе бих мало додао.
Нешто друго бих посебно нагласио – у оном М у речи ом и амин као да је нека крајња тајна језика. Као да су ту негде корени заједништва између такозваних породица језика – индоевропске и семитске.
Рахма, Рахман, Рахиммм… У јеврејском, арамејском и арапском. Све у вези са милошћу. Са Свемилосним, Самилосним. Са милином од те милости.
Та милост спусти се на твоје срце и ум, уђе ти у груди и прошири их. А у јеврејско-арамејско-арапском доживљају језика и живота срцем се спознаје, не главом; грудима, не мозгом. На то су многи дубокоумни људи указали у својим књигама. На пример, Сергеј Аверинцев, Б. М. Гранде и други велики зналци и научници. Указали су на нешто скроз другачије у односу на оно грчко, којим је наш ум у великој мери прожет. На нешто много шире и дубље.
Дакле, о томе ће ”чим прије” бити речи.