Калијуга – мрачно доба
”Светлост са Истока”
Из текстова који следе све се јасно види и коментари би били сувишни.
Само бих рекао да је овде сажето неколико хиљада година увида, једног од најважнијих увида у повести људских бића. Ово је својеврсна повест разорног и разарајућег суноврата нашег ”ја” и ”моје”, наше ужасне саможивости и тупе неосетљивости. Од старине, давно пре библијске апокалиптике и есхатологије до Радивоја Пешића (1931–1993). О том дивном и, на велику жалост, још увек недовољно у/познатом човеку, као израз огромне благодарности за много тога што сам од њега научио, још 2004. г. у књизи ”Учити санскрит” написао сам неку реч под насловом ”Радивоје Пешић – неупознати геније”. Овде би, упркос калијуганским мукама, онима који воле Врање и нама који смо у њему рођени вероватно било мило да прочитају следеће: Пешићеви родитељи, Димитрије и Софија, родом су из Лепчинца, лепоименитог села близу Врања. Пошто је ове године 140 година од оснивања библиотеке у Врању, онима који је воле биће мило да чују да је тај и такав човек, Радивоје Пешић, извесно време био и њен директор (? – 1952.). О њему ће бити посебно речи другом приликом. А да преплет живота и књига буде још лепши: још увек постоје и чувају се књиге које је Радивоје поклањао школским библиотекама у овом крају – у свакој од тих књига налази се печат на коме пише: ”Фонд Димитрија и Софије Пешић”.
**********************
Сатја или Крита југа –
прво, златно доба је доба бића,
у знаку стабилности, поларности, правде и
ауторитета прве класе
чије врлине обухватају мудрачке и борилачке
квалитете.
То доба одликује чистота срца, правде, знања,
приврженост светим институцијама.
У том добу правда је стабилна као бик на
четири ноге и влада истина,
али
у другим добима, због неправедног стицања
богатства и знања,
правда губи једну по једну ногу,
из доба у доба,
те услед превара, лажи и крађе смањују се
часна добра за четврт и четврт…
Строгост влада у првом добу,
божанска наука у другом,
вршење жртви у трећем,
а само распуштеност у четвртом.
Манава дхарма шастра
Лажљивост ће бити једини пут ка успеху.
Зависност ће се оснивати на слабости.
Раса слугу, изван класе и варвари
постаће господари…
Они ће бити владајућа класа.
Вође, који ће тада владати
као насилничке природе,
опљачкаће поседе својих поданика.
Ограничене у својој моћи, попеће се и срушити
брзо.
Кратак ће бити њихов живот,
незајазиве потребе,
биће сурови…
У том добу раса слугу, шудра и варвара,
постаће господари.
Класа слугу ће бити доминантна класа.
Они што поседују напустиће земљорадњу и
зарађиваће за живот радећи као слуге,
вршећи механичке послове.
Тип живота биће једнак за све.
У том добу само ће богатство давати људима
ранг. Ко буде делио више новца, господариће
људима.
Људи ће усредсредити своје интересе
ка нечасном стицању богатства.
Земља ће бити цењена само због свог рудног
богатства.
Вишну пурана
Само
задовољавајући тело,
засићујући тело,
они сматрају да добијају
и овај и онај свет.
Чандогја упанишада
У овом свету
постоје две врсте створених бића:
једна се називају божанским,
а друга демонским.
Божанске, трансценденталне одлике
воде ка ослобођењу,
а демонске одлике узрокују ропство.
Надменост, лукавство,
гордост, љутња,
грубост и незнање –
те особине припадају
особама демонске природе.
Демонске особе не знају шта треба,
а шта не треба чинити.
У њима нема ни чистоте,
ни правилног понашања, ни истине.
Оне кажу да је овај свет нестваран,
да нема основе и да не постоји Бог
који њиме управља.
Кажу да је производ сексуалне жеље
и да нема другог узрока осим пожуде.
Следећи такве закључке, демонски људи,
који су изгубљени и који су слабоумни,
чине бескорисна, ужасна дела
намењена уништењу света.
Узимајући уточиште незасите жеље, испуњени
лицемерством,
гордошћу и пожудом,
они се у својој заслепљености држе увек
лажних убеђења и одају се прљавим
церемонијама, привучени пролазним.
Они верују да је главна потреба
људске цивилизације
задовољити чула.
Заробљени у мрежу стотина хиљада жеља
и обузети пожудом и гневом,
незаконитим средствима
прибављају новац
да би задовољили чула.
Демонска особа мисли:
”Толико богатства имам данас и према мојим
плановима ћу стећи још више.
Толико је сада моје и у будућности ће се још
повећати.
Он је мој непријатељ и ја сам га убио, и моји
други непријатељи ће такође бити убијени.
Ја сам господар свега, ја сам уживалац.
Ја сам савршен, моћан и срећан.
Најбогатији сам човек, окружен отменом
родбином.
Нико није тако моћан и срећан као ја.
Ја ћу принети жртве и дати неку милостињу
и на тај начин ћу уживати”.
Тако су такве особе обмануте незнањем.
Тако збуњене разним тескобама
и заробљене мрежом илузија,
постају превише везане за чулно уживање
и падају у пакао.
Самозадовољни и увек дрски,
обманути богатством
и лажним угледом,
понекад надмено и охоло врше жртвовања
само по имену,
не следећи никава правила и прописе.
Збуњени лажним ја,
силом, гордошћу, пожудом и гневом,
завидни и зли,
који су најнижи међу људима,
постепено тону
до најодвратније врсте постојања.
Бхагавад Гита
Бракови у том добу
престаће да буду свети ритуал.
Једино ће сексуални однос
давати људима задовољство.
Жене неће слушати мужеве и родитеље.
Биће егоистичне, искварене,
неуравнотежене, лажљиве
и посвећиваће се развратним божанствима.
У том добу оне ће постати прост предмет
сексуалног иживљавања.
Раса ће бити неспособна да створи божанска
рађања.
Норме које везују ученика за духовног учитеља
неће имати снаге у том добу. Мислиће се да
свако може да достигне стадијум двоструко
рођеног.
Свештеничка одећа ће тада чинити једини
квалитет свештеника.
Једно обично прање, значиће прочишћење.
Скренути са пута од стране опаких, људи ће се
питати: ”Каквог ауторитета имају традиционални
текстови?
Шта је божанство, шта је надљудска духовност?”.
Поштовање према класама, реду и
институцијама нестаће у мрачном добу.
Свака врста људи уображаваће да је једнака
брахману.
Вишну пурана
С ким да разговарам? Браћа су зла, а
пријатељи не могу да се воле.
С ким да разговарам? Сви су грамзиви и људи
пљачкају једни друге.
С ким да разговарам? Трезвеност је нестала и
завладао је безобразлук.
С ким да разговарам? Онај ко изгледа
задовољан, подлац је, а доброта је занемарена.
С ким да разговарам? Јучерашњице се више
нико не сећа и нико не захваљује ако му је
учињено добро.
С ким да разговарам? Сви заклањају лице и
лик свој скривају једни од других.
С ким да разговарам? Људи су похлепни, и на
кога човек рачуна тај нема срца.
С ким да разговарам? Нема више праведних
људи, земљом владају ниткови.
С ким да разговарам? Земљу је преплавио грех
и то безграничан, безграничан.
Разговори човека ситог живота
Овај век је као исукани мач,
краљеви су кољачи;
доброта шири крила и одлеће од нас;
у мрклој ноћи лажи
не назирем нигде месец истине;
за истином тапкам и душа ми је смућена.
У сумраку не виде се путеви;
све зло скриви човек и његова себичност;
а пита Нанак: где је стаза спаса?
Нанак
Страда народ убогих
и себичност царује свуда;
жену још једино коса реси;
глад нам се пише;
сви за миром чезну,
али за Бога не хају – чељад луда;
људи разљуђени
за људскост не знају више;
свако у самотињи своје дане болује,
и сваком пуста мука стоји;
нигде смирења,
а свуда, безразложно
толико кола мржња,
толика охолост мрска;
век се људски скраћује,
сад му је петнаест година;
али све надживети
горда је нада људска!
Одагнаше мужеви из домова својих
благородне часне жене;
уведоше к себи слушкиње
за блуд и порок рођене
и зломишљу сваком раде;
син оца поштује и реч његову слуша
све док га жена не скрене
са стазе старинске правде;
две се породице гложе и тада у омрази живе;
и син се поводи слепо за родбином жене;
краљ више за дужност владарску не мари,
опаких страсти плен;
тешке прописује намете и народ тлачи;
у кога је новац, у њега је врлина,
па макар смрдео грехом;
брахмински знак је врпца,
и сваки је голаћ светац;
а ко само прелиста
и оком прелети књиге староставне,
слављен је као мудрац од онога света;
нико не слуша песнике нити их даром дарује;
нико се не труди да запуши уста клевети;
у тим страшним временима
велике глади надолазе;
милиони умиру,
пошаст нечиста човечанству прети.
Тулсидас
У овом гадном телу без сопствене суштине,
гомили костију,
коже, мишића, меса, сперме, крви, слузи, суза,
крмеља, измета, мокраће, жучи и тромости,
чему задовољење жеља?
У овом телу нападнутом жељама,
бесом, похотом, отупљеношћу,
страхом, несрећом, љубомором,
одвојеном од оног што воли,
уједињеним са оним што не воли,
под глађу, жеђу, старошћу, смрћу,
болестима, слабостима,
чему задовољење жеља?
Ми видимо и да је цео овај свет пролазан
као и обади, муве и остали инсекти,
или као струк траве и стабла шуме
која се појављују и нестају.
Али зашто о њима говорити?…
Има и других, још виших:
велики океани су пресушили,
планине се срушиле,
поларна звезда се померила из свог седишта,
точак ветрова се сломио,
континенти су потопљени,
божанска бића су напустила своје древне домове.
И у том трајном току,
чему задовољење жеља? Ослободи ме!
У овом трајном току, ја сам као жаба
у исушеној бари!
Маитрајанија упанишада
У мрачном добу
светост и закони смањиваће се из дана у дан,
све док свет не буде потпуно изврнут.
Вишну Пурана
Универзални системи су напуштени. Презаси-
ћеност артифицијелних знакова довела је до мо-
жданих тровања, веома тешко излечивих или не-
излечивих. Свет не може да помири све своје
снаге. Употреба чула је закржљала. Функција је-
зика је толико истрошена, толико нестварна да
више и не постоји. Тежимо новим облицима који
још самом тежњом бивају антиоблици, јер
облике не уочавамо око себе. Давно застарели
модели школе унаказили су и оно мало преостале
енергије.
Источна цивилизација доживљава нова духовна
и материјална разарања. Западна цивилизација
тако хаотично, тако накарадно конструисана има
превасходни циљ да одузме душу човеку.
И религије и идеологије су поражене саме собом.
Свету су сувишни посредници за комуникацију
са Богом. Још мању потребу свет осећа за посре-
дницима који ће га отуђивати од Бога. Мноштво
религија и секти преплавило је свет унакрст
планете. Мноштво трговаца људским душама
нуди спасење света. Сеанса мрачњаштва не
посустаје. Живот се већ одавно одвија у духовној
катаклизми. Човечанство је свесно своје несреће.
Ненавикао да види самог себе човек је постао
ништавило самом себи. Ризикујући свој живот
он не налази никаквог осећања за ризике на које
је осудио своје нараштаје. Задојен осећањем
отуђења, он је отуђио све око себе. Он нема сво-
ју прошлост, он се одриче своје будућности.
Безброј сулудих пројекција света је надохват
руку. Помахнитала машинерија деструктивно-
сти и лажи не зауставља рад на испирању свести
с једног на други крај света. Произведено је на
хиљаде моћника, на хиљаде спасилаца. А свет је
ипак остао усамљен и немоћан у својој патњи,
усамљен и немоћан пред сопственом ката-
строфом. Освајачи туђих слобода намећу своју
слободу у име тобожње слободе личности. Тако
насилници преузимају улогу ослободиоца и уво-
де свет у нови систем робовања.
Све империје су мртве само привидно. Никада
их није било толико у свим областима живота
као у тој нашој цивилизацији данас. И све имају
исте снове, исте тежње, иста оруђа и оружја ко-
јима свакодневно обогаљују свет како би га
држали у покорности, у страху и стрепњи за сва-
кодневницу, у недоумици за право на свој
живот.
Енергија мржње на свету, једнако потхрањивана
новим међусобним завадама света, проузро-
ковала је промену климе, буђење вулкана,
померање земљиног тла, поход смртоносних
обољења људског организма – свеукупне
природе.
Сви континенти су откривени. Пуста острва не
могу дуго опстати у својој идили јер их уморни
трагачи увлаче у асимилацију са том нашом, у
сваком случају, пораженом цивилизацијом.
Заговорници еволуције и револуција, нових идеологија
и идеала, смешни и јадни у исто време,
сеју и даље своје јалове вирусе којих се свет
гнуша и грчевито клони.
Поседници капитала и оружја, унаказивши своју
свест незадрживом похотом, у свом очају и
пировању могу једино да униште васцели свет
коме, засигурно, и не припадају, али у чијем ће
уништењу, коначно, наћи и своју сопствену
смрт.
Пут у космос не обећава нову Земљу. Све могу-
ћности бекства и изолације су исцрпене.
Преостаје само нови духовни континент који је
изнад ојађене наде и подношења, који је у истини.
Једино нас ово може повратити из сопственог
изгнанства. Нас овде у Европи, и нас тамо на
другим континентима; нас у нашој прошлости, и
нас пред последњим искушењем.
Људске могућности су неограничене, како је
подсећао Шекспир. Али човек наше цивилизације
коначно мора да схвати да не може
више бити супериоран над природом.
Радивоје Пешић