Стево Мандић – ликовна лепота искрености
Претпрошлог лета, у дружењу и разговору уз кафу са двема сликаркама, некако се намести повод па изговорих: ”Опростите и не замерите што ћу ово да кажем – када би ми 100 добрих сликара поклонило по једну своју слику, можда бих само 2–3 држао на зиду. Што важи и за већину класичних а и савремених романа и филмова. То јест, мало ми је моје муке и мрака којих желим да се ослободим па ми само још фали твој насликан или написан и одштампан или снимљен мрак”. Разумеле су ме, нису се љутиле. Напротив, чак су се и сложиле.
Некако тих дана на интернету наиђем на текст Невене Кувељић и фотографију уметника о коме до тада нисам чуо. Стево Мандић. Толико искрено збори човек, да ми се чак учинило као да смо већ некад били негде у истом друштву и разговарали, па свако на свој начин и из своје области изговарао сличне речи.
Ако је његово име од Стеван, а оно од Стефан, то пак од грчке речи стефАни – венац, онда су ове његове речи лепотни венац искрености и дубоког увида.
********************
Невена Кувељић
Лепота ће спасити свет
само ако будемо знали да видимо лепоту
Без страха црта страх, без лажи илузије, с храброшћу црта слабости а са страшћу слика живот. Меланхоличан и бунтован, рокер и џезер. Док као уметнички директор у маркетиншкој агенцији улепшава стварност, као сликар он је раскринкава до сржи. Искрен према себи и свету. …
Анорексични его
Кренуо сам да сликам на малим форматима, када сам схватио да могу да насликам два платна за ноћ, онда сам прешао на велике формате. То је био тај неки порив, да сам у једном моменту покуповао све велике формате у продавници. Негде подсвесно радиш то и због задовољавања сујете и ега. Мислио сам да је то једини начин да када направим нешто велико да ћу и ја тада бити велик. Ипак, касније сам кренуо да радим цртеже који су много мањег формата. Како обично кажем:
его стављам на дијету, нећу да га храним, јер его воли да се храни. Ако га ти не храниш, неће бити мишићав, биће слаб и неухрањен, умреће. А ако га храниш, нарочито бесмисленим стварима, онда он постаје велик, и онда: што је он јачи – то си ти изопаченији и неприроднији.
”Оголи се одмах!”
Сваком човеку бих препоручио: ”Оголи се одмах!”. Ти се најбоље осећаш када се скинеш. То је најпријатније осећање. Ништа те не жуља. Банализујем ствар, али тако је настао тај израз ”оголити се”. Сам чин огољавања је нешто што је искрено, ту нема калкулација.
Ти када решиш да се оголиш то више нема везе ни са ким – ти то радиш због себе, и тог тренутка нико више не може да те повреди. Оголиш се оног тренутка када си ти себе толико исповређивао да нико више не може да те повреди. Онда када се више умориш од калкулација и манипулација, када више нећеш да седиш са људима који су ту на пола, са којима водиш неке формалне разговоре који те у суштини не занимају а ни њих не интересује оно што ти имаш да кажеш. Ја више не седим са таквим људима, то је цена неког рада на себи.
Што више радиш на себи, то се број људи у твом окружењу смањује. То можда делује застрашујуће, али није. Јер тада остају само људи који су вредни да ту буду.
Када се оголиш ти више немаш проблем са тим, други људи могу да имају проблем. Јер ти када се оголиш и испричаш нешто људима, у том тренутку ти њих суочаваш са самима собом јер они схватају колико они више немају храбрости, и онда почињу да се питају над собом.
Кукавички је то што ми живимо… док се не оголимо!
Живимо стегнути. Живимо по неким нормама које је неко наметнуо само зато што тако треба да изгледа а не зато што ти тако мислиш. Не волим када се људи понашају сходно форми, једина форма о којој водим рачуна је када је уметност у питању.
Људи живе тим кукавичким животом јер имају страх од повређивања и страх од пораза.
Све радиш због тога да ти неко други не би рекао да си нешто лоше урадио, да лоше изгледаш, да ти то не ваља, да ћеш бити одбачен од друштва, да ћеш бити маргинализован. Бориш се за неку позицију у друштву и увек користиш неко фалш стање да би се изборио за неко своје место.
Од силне јурњаве за тим исфолираним стварима у животу ради доказивања и показивања – ти не видиш многе суштинске ствари.
Људи се оптерећују лепотом, плаше се лепоте, робују лепоти
Лепота је донела неког ропства људском роду, мислим пре свега на ту физичку.
Физичка лепота пролази, највећи проблем имају особе које на свом оплемењивању не раде на време. Особе које су се цео свој живот фокусирале на то да буду лепе, допадљиве, да могу да флертују са јавношћу, оне доживе ужасно велики пад кад почиње тело да се мења и када немају више ту моћ. Жене које су страшно много радиле и сазревале, обогаћивале себе, оне то подносе на сасвим природан начин, свесне су тога и о.к. су са тим. Јер сваки период живота носи нешто лепо са собом.
Међутим, особе које су оптерећене лепотом, оне не знају да виде оно што имају него стално кукају за прошлошћу и све време живе желећи да врате прошло време које је немогуће вратити. Јер живот је као вожња аутомобилом – дођеш до семафора, када се упали зелено светло можеш да кренеш лево, десно или право, не можеш да идеш у рикверц. Ако идеш у рикверц, тада плаћаш казну. Тако је и у животу – не можеш да идеш уназад…
Сада сам дошао у фазу када сам сам са собом добар и тада постајеш другима добар. Тешко је до тог стања доћи. Јер сви имају тај страх од самоће, од тог асоцијалног стања. Али то је једино право стање – када ти можеш да се суочиш са самим собом.
Морамо да имамо те периоде када смо сами, када слушаш ту тишину и питања која себи постављаш. То је тежи пут али ефикаснији.